Todoksin ne treba ni u kom slučaju shvatiti kao lek za kancer, on je, naime, sredstvo za borbu protiv kancera. Među mnogobrojnim sredstvima koja postoje on zauzima jednu poziciju koja, po mišljenju mnogih nije za podcenjivanje. Njegovo dejstvo može biti znatno u nekim slučajevima, dok u drugim, kada verovatno ni sa nekim drugim pristupom ne bi bilo ohrabrujućih rezultatta, može biti skoro zanemarljivo. Ozbiljnost i kompleksnost kancera bi bilo suvišno objašnjavati na ovom mestu, budući da već postoje mnoge teorije u kojima se za svakog zainteresovanog krije bar po zrnce istine. Jedino što neopravdavam su različite besplodne rasprave o uzrocima, nastanka, eventualnom izazivaču ili prosto predispoziciji za nastanak kancera. Gubljenje vremena na takva nagađanja ne donosi pomoć obolelom, za koga je svaki trenutak utrošen na aktivnu borbu za ozdravljenje neizmerno vredan.
Todoksinov preparat protiv kancera ne ubija, već samo osposbljava organizam da se sopstvenim snagama izbori protiv bolesti, što bi za pojedince mogao biti vrlo bitan kriterijum prilikom izbora terapije.
Borba protiv kancera jeste borba za odbranu sopstvene duše od zla, tu i religija mora da bude prava i vera iskrena, da bi mogle da pomognu protiv začeća tog protivbića u biću, te nebiologije u biologiji, koja ne može da vam donese smrt, ali može da vam odnese život.
Lekar koji olako prihvata tuđu smrt – prihvata svoju. Briga prema bolesniku i za njega mora biti humanija, jer mnoge kolege prilikom primene novih hemijskih preparata ponese naučna radoznalost i / ili istraživački duh, a ne briga da taj bolestan čovek ne postane zamorče. Mnogi će reči da je za to sposoban mali broj lekara, a ja kažem da to mora potpuno da se ukloni! Šta znači kad lekar traži od bolesnika da potpiše «svestan pristanak» da bude uključen u eksperiment – koliko se rastužim kad čujem tako nešto od bolesne osobe, a slušam to od 1958. godine – i da li to ikada može da bude svestan pristanak, ako bolesnik kaže: «Učinite što je najbolje, ja Vam verujem!» i lekar tako postane jedini sudija?
Danas se u zvaničnoj medicini čini jedna vrsta kriminala koja odbacuje čitav arsenal prirodnog oružja, koji može da se upotrebi da bi se odložila pojava kancera ili da bi se on izlečio.
Prirodom protiv neprirode ili zalutale prirode, koja u prečniku od jednog centimetra ima u proseku jednu milijardu kancerogenih ćelija, prosečne veličine desetohiljaditog dela milimetra. Poznato je da se broj hromozoma prilikom razmnožavanja kancerogenih ćelija varira, za razliku od zdravih ćelija. Postoji razlika u trošenju energije prilikom deobe kancerogenih i normalnih ćelija.
U velikom delu organizama na svetu, počev od najmanjih i najprimitivnijih, pa sve dočoveka, od kada postoji život na Zemlj postoje i pramikroorganizmi.
Pre 2.000 do 3.000 miliona godina na Zemlji postojale tri glavne vrste života i sve tri bile ono što današnji čovek naziva bakterijama. Imale su samo jedan mali genom, mogle su brzo da se razmnožavaju, ali, nisu bile samostalne niti imale mogućnost stvaranja složenijih višećelijskih organizama. Prva vrsta ovih živih bića je dobijala energiju iz Sunčeve svetlosti, druga vrsta je sagorevala to jest respirirala njihove ostatke, dok je treća razgrađivala šećeraste materije i to bez korišćenja kiseonika.
Treća vrsta je, reklo bi se, bila najmanje uspešna budući da je primenjivala zastareo način proizvodnje energije. Ali, uprkos tome, upravo su ove poslednje ćelije pre oko 1.500 miliona godina uspele da naprave majstoriju hvatajući bakterije koje dišu i držeći ih zatvorene u sebi. Šta su time dobile? "Uhvaćene" bakterije su disanjem proizvodile energiju za ćeliju domaćina, a ova im je zauzvrat ponudila udoban smeštaj i zaštitu. Novonastali tip ćelije stvoren simbiozom, preciznije - stapanjem dva živa bića, imao je i dva genoma, mogao je da se razmnožava ali i stvara složenije višećelijske organizme, potonje biljke i životinje!
Vremenom, "uhvaćene" bakterije više nisu mogle da samostalno egzistiraju. Suviše im je bilo udobno i sugurno u novoj sredini, a i genomu ćelije domaćina su dale najveći deo svog genoma. Postale su "mašine za sagorevanje" u čovekovom organizmu poznatije kao – mitohondrije. Dakle, svaka od ćelija čovekovog organizma nastala je spajanjem dva nezavisna živa bića. Mali genom njegovih mitohondrija je "ostatak za podsećanje" nekada slobodnih a potom zarobljenih bakterija.
Mitohondrije, fabrike energija u ćelijama, otvorenije su nego što se doskora pretpostavljalo. Utvrđeno je, naime, da aktivno otpuštaju kratke lance aminokiselina (peptide). Iako je donedavno bilo poznato samo toliko da ove organele prihvataju molekule iz svoje okoline, oko mitohondrija su nađeni peptidi identični onima iz njihove unutrašnjosti. Prilikom ispitivanja kolika je mogućnost da peptidi izađu iz ovih organela obavijenih dvostrukom membranom, kod mitohondrija kvasca su veoma brzo otkrivena dva izlaza iz "fabrike energije".
Kod prvoga su duži lanci aminokiselina najpre u unutrašnjosti mitohondrije razlagani na manje peptide. Kada dosegnu određenu veličinu, molekul "izbacivač" ih prebacuje u međuprostor između dve membrane, odakle se peptidi kroz pore spoljašnje membrane razlivaju u okruženje.
Drugi put je rezervisan za belančevine koje su sastavni deo mitohondrijske membrane. Ovi proteini se u prostoru između dve membrane razlažu na jedinice koje mogu da se "prebacuju", a potom zaista i napuštaju mitohondriju.
Mitohondrije čovekovih ćelija i danas nastaju kao njihovi bakterijski preci, dakle, isključivo rastom i deljenjem već postojećih mitohondrija. Njihovi sastavni delovi se proizvode u ćeliji na osnovu informacije zapisane u genomu ćelijskog jezgra i mitohondrija, međutim, ti sastavni delovi mogu da se pravilno slože isključivo u već postojećoj mitohondriji, iz čega proizilazi zaključak da je svaka mitohondrija - šablon, matrica. Bez ove matrice, sastavni delovi mitohondrija bi se proizvodili ali bi u ćeliji besciljno lutali i na kraju bili uništeni. I, konačno, kada ćelija izgubi sve svoje mitohondrije, više ne može da stvara nove i umire...
Budući da je svaka mitohondrija (i) matrica, ona ujedno predstavlja strukturnu informaciju koja nije zapisana u DNK čovekovog genoma. Kako ova informacija mora da se nasleđuje iz generacije u generaciju, očito je reč o – genskoj informaciji. A koliko šablonskih informacija postoji u strukturama mitohondrija, za sada je teško proceniti. U svakom slučaju, pomenuta informacija je za život čovekovih ćelija neophodna koliko i ona zapamćena u DNK.
Mitohondrije obezbeđuju oko 90 procenata energije potrebne za funkcionisanje ćelija, samim tim i tkiva, organa i organizma u celini. U složenim procesima koji obuhvataju prenos elektrona preko niza proteinskih kompleksa (respiratorni lanac), one proizvode energiju. Ovaj prenos posredno omogućava drugom kompleksu (ATF sintaza) da sintetizuje ATF (adenozintrifosfat), molekul koji ćeliju snabdeva energijom.
S obzirom na činjenicu da ATF ne može da se čuva, mitohondrije (u čovekovim ćelijama ih ima preko hiljadu puta više nego telesnih ćelija!) svakog dana proizvode ogromne količine ATF u meri čovekove telesne težine! Mitohondijskim prevodnicama se upravlja gasnom mešavinom azotmonoksida i anjona-superoksida koji nastaju kao produkt oksidativnog lanca disanja u mitohondrijama. Između kolonije mitohondrija i cele ćelije postoji gasno upravljani naizmenični ritam oblika stvaranja energije.
Za vreme pozne faze ćelijske deobe, rane faze isceljenja rana i embrionalne faze do trenutka rađanja, proizvodnja energije se pretežno prebacuje na neoksidativnu, fermentacionu produkciju ATF. Cilj ovoga je zaštita genoma arhaične ćelije domaćina koji su u toku pomenute faze ćelijskog deljenja osetljiviji na okside i njihove izdanke nego mitohondrijski delovi genoma. Čovekove prastare ćelijske simbioze imaju, dakle, dvostruki genski materijal i dvostruki sistem proizvodnje energije. Čovek je – evolucionobiološki hermafrodit! Svi bioenergetski i biohemijski procesi u mitohondrijama zavise od promenljivo jakog redoks-potencijala, kao biofizičkog preduslova za složene tokove protona i elektrona. Negativni redoks-potencijal se uglavnom obezbeđuje kvantnofizički jedinstvenim tripeptidom glutationom koji preko suporvodonične grupe svog glavnog molekula, aminokiseline cisteina, obezbeđuje slobodno pretvorive protone, posebno za sve procese detoksikacije.
Šta je redoks-potencijal? Mera za silu oksidacije, odnosno – redukcije. Sistemi sa negativnim redok-potencijalom mogu da redukuju sisteme sa pozitivnim redoks-potencijalom, ali, redoks-pozitivni sistemi mogu da oksiduju redoks-negativne sisteme.
Pretpostavlja se da sve što može da ugrozi produkciju ATF u mitohondrijama, oštećuje ćeliju i na taj način prouzrokuje njihovo loše finkcionisanje i razvijanje simptoma. Najosetljiviji – najviše pogođeni smanjenjem ćelijske energije – jesu centralni nervni sistem, srce, skeletna muskulatura, bubrezi i hormonske žlezde. Simptomi nastali kao posledica defekata mitohondrijske DNK, teže se mogu predvideti od simptoma izazvanih genskim mutacijama u jedru ćelije.
Geni se pružaju duž 16.569 parova u opsegu mitohondrijske DNK i nasleđuju se isključivo od majke kroz mitohondrije u njenoj jajnoj ćeliji: Spermatozoidi ne učestvuju stalno u tome. Pored ovoga, svaka jajna ćelija i sve ostale telesne ćelije ne nose samo jednu već stotine mitohondrija (više pd 1.300 u svakoj ćeliji), a svaka mitohondrija može da sadrži nekoliko molekula mitohondrijske DNK. Iako ćelija pre vlastite deobe gotovo udvostručuje broj svojih mitohondrija i molekula mitohondrijske DNK obezbeđujući približno istu količinu svojih ćelija ćerki, ćelija majka ne određuje pojedinačno koje mitohondrije idu u svaku ćeliju ćerku.
U oplođenoj jajnoj ćeliji, znači, dešavaju se mutacije u nekim delovima njene mitohondrijske DNK. Jedna ćelija ćerka može da nasledi procentualno veliki broj mitohondrija koje sadrže mutirane DNK, a ostale ćelije mogu da naslede procentualno veliki broj ćelija sa "normalnom" DNK. Zakon verovatnoće određuje da li će u toku reprodukcije ćelija preovlađivati "normalni" ili mutirani molekuli.
Oboljenja izazvana defektima mitohondrijske DNK su često nasleđena mada povremeno mogu da se spontano pojave u jajnoj ćeliji u toku ranog embrionalnog razvoja. Kasnije mutacije, slično nasleđenim mutacijama, mogu široko da se rasprostru u organizmu u toku razvitka fetusa usled čega ponekad dolazi do veoma ozbiljnih posledica. Mitohondrijske mutacije DNK mogu da se formiraju u tkvima u toku života sa mogućom pojavom u raznim ćelijama ili čak različitim molekulima DNK u pojedinim ćelijama. Ovakve promene se nazivaju somatskim mutacijama.
Po svemu sudeći, urođene i somatske mutacije iniciraju oboljenje nezavisno od direktnog smanjenja proizvodnje energije. S obzirom na to da i respiratorni lanac učestvuje u proizvodnji energije, onda i toksični nusprodukti (poznati kao slobodni radikali kiseonika) pospešuju razvoj oboljenja. Pomenuti derivati kiseonika koji sadrže rasparen elektron (zbog čega su veoma reaktivni), mogu da napadnu sve sastavne delove ćelije uključujući i proteine respiratornog lanca i mitohondrijsku DNK. Sve što ometa protok elektrona kroz respiratorni lanac, može da poveća transfer molekula kiseonika i potpomogne stvaranje slobodnih radikala. Jedna jedina mutacija, dakle, može da pokrene ponovni ciklus transporta inhibiranih elektrona dovodeći do povećanog stvaranja slobodnih radikala i povećanog broja mutacija mitohondrijske DNK.
Nasleđeni defekti mitohondrijske DNK ponekad doprinose prevremenoj pojavi oboljenja (dijabetes, gluvoća, oboljenja srca, slabost mišića, problemi vezani za kretanje i demencija) koja pogađaju mnoge ljude u poznijim godinama. Ti primeri, zajedno sa činjenicom da su brojna degenerativna oboljenja koja se javljaju u poznijem životnom dobu povezana sa opadanjem aktivnosti proteinskih kompleksa uključenih u proizvodnju energije (što je slučaj i sa mnogim oboljenjima izazvanim mutacijama mitohondrijske DNK), ukazuju da progredijentne redukcije u proizvodnji mitohondrijske energije (ATF) u nervnom, mišićnom i ostalim tkivima, mogu da doprinesu starenju i raznim degenerativnim oboljenjima povezanim sa starenjem.
Više činilaca može da utiče na slabljenje proizvodnje mitohondrijske energije u toku procesa starenja, čak i kod osoba koje su u detinjstvu imale zdrave mitohondrijske gene iz ćelijskog jedra. Jedan faktor je svakako dugotrajno izlaganje izvesnim toksinima, a drugi bi mogla da bude dugotrajna akumulacija somatskih mutacija mitohondrijske DNK.
Mitohondrijska teorija starenja ukazuje da mitohondrije, sintezom adenozintrifosfata tokom života, proizvode slobodne radikale kiseonika koji nezaustavljivo napadaju mitohondrije i izazivaju mutacije mitohondrijske DNK. Slučajna akumulacija somatskih mutacija mitohondrijske DNK, kod osoba koje su započele život sa zdravim mitohondrijskim genima, može, na kraju, da smanji proizvodnju energije u jednom ili više tkiva ispod neophodnih nivoa a da, uprkos tome, te osobe dožive pristojnu starost. Ukoliko se to dogodi, somatske mutacije i mitohondrijska inhibicija mogu da se manifestuju opštim znacima prirodnog starenja kao što su gubitak pamćenja, sluha, vida i pad opšte otpornosti organizma.
Kod osoba kod kojih je proizvodnja energije već oslabljena (bilo zbog mitohondrijskih ili jedarnih mutacija, toksina ili nekih drugih faktora) simptomi mogu da se ranije ispolje i napreduju do potpunog razvitka oboljenja, za razliku od osoba kod kojih nije u početku postojao deficit proizvodnje energije.
Na ovom mestu je neophodno naglasiti da to što Todoxin-ova terapija radi na nivou mitohondrija predstavlja samo jedan segment u širokom spektru njenog delovanja. Energija u mitohondrijama pod Todoxin-ovom terapijom je veoma značajna, budući da deluje i na njen kvalitet, a to je, šire gledano, ono što se nasleđuje – baza životne radosti, stvaralaštva, intuicije, kreativnosti. U njoj, istina, nije sadržano sve ovo, ali, pomenuta energija je osnova za nadogradnju ovih elemenata.
Nažalost, postoji veoma malo izgleda da se deluje retroaktivno. Kada se mutacija jednom stvori, stabilizuje, na kraju postane i nasledna osobina, vraćanje unazad, iz perspektive savremene nauke, izgleda – neizvodljivo.
Genska tehnologija je gotovo nemoguća, ukoliko se ima u vidu da je ovo nov problem koji se ne javlja u nukleusu već u protoplazmi (mutacija u mitohondrijama), tim pre što je često praćena i mutacijom u drugim organelama ćelije – ribozomima. Ukratko, jedinke se ponašaju kao da su zdrave, punovredne, i na degeneraciju gotovo ništa ne ukazuje. Degeneracija je "pojava sa šansom" – izmenjeno, degenerisano, izumire, nestaje, a u slučaju i da da potomstvo, ono je daljom degeneracijom osuđeno na propast. Zato ne bi trebalo da čudi ukoliko se prilikom iščitavanja beskrajnog lanca predaka jednog evropskog deteta (što je, inače, lako izvodljivo) otkrije predak koji je, recimo, Japanac!
Neprijatelj u krvi
Inače, DNK u kancerogenim ćelijama je drugačija od one u zdravim (DNK u kancerogenmim ćelijama je uglavnom tkivo GC, a u zdravim tipa AT) i ukoliko je tačno da je kancerozna ćelija postala od zdrave, onda bi i DNK takođe trebalo da bude tipa AT. Po svemu sudeći, ipak nije, a omogućeno joj je da se množi. Zašto? Velika većina ljudi nosi u sebi (i) kancerozne ćelije koje se, poput ostalih, takođe množe ali i izumiru. Kao što se, dakle, ni jetra neće nekoliko puta uvećati usled razmnožavanja njenih ćelija već zauvek ostaje ista, po istom principu egzistiraju i kancerogene ćelije kao večita pretnja organizmu.
U organizmu se sve stvara od "materijala" koji se u njemu nalazi (da zbog ograničenja prostora ne ulazimo u diskusiju o večito "kontroverznim" virusima već pažnju posvetimo bacilima i lakše uočljivom "materijalu"), jer, na primer, kolera ne nastaje sama po sebi već je aktivira određeni "okidač". E, sad, neki organizmi imaju sposobnost da spreče pojavu ove opake bolesti, dok drugi nisu za to sposobni ili uz mnogo više napora to uspevaju. Na bakteriju se, međutim, može lako i efikasno delovati. Zašto ne i na virus? Zašto na njega ne deluju antibiotici? Zato što je omotač virusa sastavljen bez onog šećera koji antibiotici mogu da razlože! To je, otprilike, kao kad bi se složen živ organizam prelio vrelom vodom i ošurio: sa oštećenom kožom ne bi mogao da diše i njegov život bi bio okončan.
Uprkos rečenom, tendencija savremene medicine je da svaku virusnu bolest koja se ne može lečiti antibioticima tretira prvenstveno antibioticima, jer, kad virusi napadnu organizam dolazi do razvoja i sekundarnih bolesti. Kao posledica toga, dolazi do pada imunog sistema, a bakterijama i drugim mikroorganizmima se otvara širok prostor za bujanje i delovanje. Kako bi se reklo da nešto rade, jedan deo savremenih medicinara se opredeljuje za antibiotike u cilju suzbijanja eventualnih propratnih bolesti a organizmu jedino preostaje da se sam nosi sa virusima. A budući da se antibioticima oštećuje i gotovo uništava imunitet (organizam nema razloga da se bori, odbrambeni mehanizam i njegove snage usled "nerada" se deformišu, smanjuju, uspavljuju, ispadaju iz funkcije, poput neupotrebljavanih zuba, organizam očekuje da ga antibiotik spase preuzimajući njegovu ulogu), virus je jedino moguće savladati Todoxin-ovim osposobljavanjem organizma, to jest aktiviranjem i pospešivanjem rada celokupnog imunobiološkog potencijala.
Kancerogene ćelije su, u izvesnu ruku, poput mongoloidnih organizama tj. osoba: ni na koji način se ne mogu izmeniti budući da su, u suštini, nešto drugo – u svakom svom detalju imaju smanjen ili povećan broj hromozoma, odnosno drugačiju strukturu ćelija. Slično ovom, i kancerogene ćelije su jednostavno drugačije od organizma iako to ne podrazumeva da nisu u njemu i nastale. Ukoliko od dva zdrava roditelja može da se rodi mongoloidno dete, zašto milijarde ćelija u organizmu ne bi mogle da stvore jednu, ili izvestan procenat, malignih ćelija koje će biti aktivirane u trenutku kad im se za to stvore uslovi, odnosno, kad izmaknu kontroli.
Pronalaženjem načina za selektivno stimulisanje uništavanja takvih ćelija, najčešći oblici kancera bi se mogli lečiti i na najdelikatnijim organima stimulisanjem agresivnosti odbrambenih ćelija organizma oko samog tumora ili tela kancera. Rešenje ovoga ne leži u supstanci koja će direktno da deluje na tumor i, shodno tome, ne treba govoriti o hemijskoj i virusnoj teoriji već o hemijskoj i virusnoj indukciji kancerogenih ćelija pri traženju leka. Treba, naime, imati u vidu da jedna upala pluća oslabljuje imunitet organizma za 30 do 40 procenata, a nije redak slučaj da se kod obolelog pojave dve do tri upale pluća "plus" – kancer"! Kod stanovnika Afrike je to posebno izraženo i u to sam imao priliku da se lično uverim.
Genetika mitohondrija kostiju, zuba i sl, može da se prati za razliku od genetike njihovih nukleusa u slučaju identifikacije minimalno očuvanih posmrtnih ostataka. Namerna promena mitohondrijalnog sistema u nekom živom organizmu, a kamoli davanje kvaliteta nasledne osobine takvoj promeni, još uvek spada u domen naučne fantastike.
Gde leži tajna?
Živeti kao oslabeli i nemoćni starac je neprivlačna perspektiva, svejedno kojim putem se ostvaruje. Većini ljudi je daleko privlačnija pomisao o mogućnosti očuvanja telesnog elana do same granice normalnog ljudskog veka.
Držati se neoslabljenog telesnog zdravlja, trajnog elana i duhovnog mira i očuvati ih da se postigne sveža i krepka starost, sve dok se bez bolesti i otimanja telo i duša ne razdvoje! Ovo je daleko vrednije od kamena mudrosti koji pretvara olovo u zlato.
U stvarnosti je sasvim drugačije. Od tridesete do devedesete godine težina mišića, sa njima i snaga, opadne za trideset posto, a broj nervnih vlakana u nervnom stablu za četvrtinu. Težina mozga se smanji sa prosečnih 1400 na 1000 grama, polovina nefrona u bubrezima (uklanjaju otpadne materije iz krvi) nestane. (Rezultati ovog procesa se mogu primetiti po dugom mamurluku nakon one količine popijenog alkohola koja čoveku u mladosti nije pravila smetnje). Čak i završeci nerava čula ukusa na jeziku, kojih mlad čovek ima prosečno 245 po kvržici, izumirući opadnu u devedesetoj godini na 88. Po pravilu, uporedo sa čulom ukusa slabe vid i sluh.
Istovremeno opada i efikasnost funkcionisanja organizma. Smanjenjem mišićne snage, srce pumpa manje krvi a zahteva više vremena za oporavak od napora: u devedesetoj godini, srce pumpa jedva nešto više od polovine krvi koju je bilo u stanju da pumpa u dvadesetoj. Pluća manje primaju (propuštaju) vazduh, iako bi morala više nego ranije kako bi izvukla dovoljno kiseonika. Ovaj gubitak efikasnosti dobija na drastičnosti ukoliko se zna da već u sedamdesetpetoj godini efikasnost opadne za više od pedest posto u odnosu na dvadesetu.
Bilo kako bilo, čovek najčešće umire od srca, daleko češće nego od jetre, pošto je srce mišić, a njegove mrtve ćelije se ne regenerišu. (Proizvodi mrtvih, mogu oštetiti zdrave ćelije!) S druge strane, ćelije jetre ne gube sposobnost deobe: gubitak se nadoknađuje regeneracijom i u mladosti i u starosti. Smrt u vezi jetre nastupa samo pod velikim pritiskom u smislu, recimo, virusnog oboljenja, hroničnog alkoholizma i sl.
Pre nego što uginu, ćelije nesumnjivo funkcionišu sve teže i lošije što s godinama dovodi do gubljenja elana. Topljenje i propadanje nervnih vlakana je u suštini proces identičan raspadanju jetre, plućnog ili bilo kog drugog tkiva u organizmu, jer ona i jesu jedno od tkiva koje je, zbog funkcije koju obavlja, dobilo specifičan oblik. Uprkos naučnih tvrdnji da se ne obnavljaju ili to čine izuzetno sporo, moguće je raditi na regeneraciji nervnih vlakana, to jest pospešivanju (ubrzanju) procesa u smislu skraćenja vremena obnavljanja. Na primer, vlakno za koje je potrebno deset godina da se regeneriše, regenerisati za pet a potom pokušati i za dve i po godine.
Na "račun" svakog živog organizma, žive čitave "planete" drugih (takoreći) autohtonih organizama u odnosu na čovekov. Baš kao što ovaj živi na Zemlji koja je deo Sunčevog sistema, galaksije, itd. Virusi, bakterije, gljivice... žive, hrane se, množe, bez svesti da izvan ljudskog organizma postoji drugi svet. Ukoliko su nekim slučajem izbačeni i preneti u drugi organizam, upadaju u paniku a bivaju i napadnuti od strane ćelija koje čine odbrambene snage tog drugog organizma. Svaki poseban uzrok infekcije, svako posebno poreklo razvoja bolesti, ima specifične karakteristike prema kojima se može izvršiti i klasifikacija: ako je prava infekcija; ukoliko je gubitak imuniteta izazvan supresivima; ukoliko je izazvan preteranom zloupotrebom antibiotika...
Primarni uzroci (npr. fizički ili psihički šok) suprimiranja imunološkog sistema ne izazivaju njegovo oštećenje u meri u kojoj to čine antibiotici primenjeni kod dece od najranijeg detinjstva. Naime, česta upotreba antibiotika sprečava rad i dalji razvoj odbrambenog mehanizma imunološkog sistema budući da preuzimaju njegovu ulogu, a on polako zakržljava. Znači, u slučaju pada imuniteta iz razloga koji bi se mogao okarakterisati kao "prirodan", moguće ga je relativno brzo povratiti raznim lekovima, posebnim režimom ishrane, rečju – oporavkom. Ukoliko je iniciran zloupotrebom antibiotika, ne može se oporaviti, kao posledica se javljaju određene bolesti (mikoplazme) i dolazi do njegovog postepenog ali nezadrživog pada. Oporavak je samo delimično moguć zato što je mehanizam – uništen!
Nalazi ispitivanja obavljenih na glodarima povrđuju stanovište da ubrzano stvaranje mitohondrijalnih mutacija DNK može da ubrza starenje. Životinje odgajane na dijeti su zdravije i dugovečnije od svojih parnjaka hranjenih bez ograničenja. Životinje sa dužim vekom odgajane ograničenom dijetom sa manje slobodnih radikala, akumuliraju manje oštećenja DNK od životinja iz kontrolne grupe.
Ukoliko oštećenje slobodnim radikalima dovodi do akumulacije mutacija mitohondrijalne DNK i shodno tome pospešuje starenje, tretman za blokadu mitrohondrijalne proizvodnje pomenutih radikala potencijalno bi mogao da uspori starenje i odloži pojavu oboljenja izazvanih starenjem. Ima mišljenja da bi takvi pristupi možda mogli da se sastoje u dugoročnom tretmanu antioksidansima (npr. koenzimom Q ili vitaminima C i E), mada mislim da to nije potrebno, čak može da bude i veoma štetno unošenjem hemijski sintetizovanih vitamina, enzima i koenzima, jer redovna upotreba integralnih namirnica nudi sasvim dovoljno, i to u prirodnom obliku, sve ono što nudi hemijska industrija.
Naime, akutni stres dovodi do poremećaja oksidaciono-redukcionih procesa, stvaraju se slobodni radikali, povećava količina azotmonoksida unutar ćelija (NO), sumporvodonik (SH) prelazi u SS (bisulfid), bujaju ili se odvajaju anaerobne klice koje koriste N (azot) za razliku od aerogenih koje troše kiseonik (O). Upravo zbog ovoga valja izbegavati crvena mesa: nitrati i nitriti stvaraju azotnu unutarćelijsku sredinu, tj. prekomerno se povećava nivo NO (u malim koncentracijama, inače, neophodnog) u samoj ćeliji.
Druga strategija usporavanja starenja mogla bi da se bazira na ograničenje povećanja mutiranih mitohondrijalnih DNK u mišićima i drugim tkivima. U tom cilju, naučnici su pokušali da razjasne molekularne interakcije pomoću kojih jedra ćelija detektuju lokalne deficite energije i stimulišu proizvodnju aberatnih (lutajućih) mitohondrija u svojoj okolini.
Očuvanje zdravlja podrazumeva strogo izbegavanje intoksikacije organa i tkiva agensima imunološkog stresa, od kojih su posebno štetni:
- Hemijski: psihoaktivne droge i afrodizijaci (kokain, heroin, krek, inhalacioni nitriti ili opijati, amfetamini, itd.), hemijsko zagađenje, detrdženti, boje, osveživači vazduha i sprejevi, konzervansi za hranu, toksični farmaceutski lekovi uključujući i antibiotike, kortikosteroide, lekove za hemoterapiju i antiretrovirale.
- Fizički: jonizujuće i nejonizujuće zračenje, elektromagnetna polja koja potiču od električne i elektronske opreme, geopatije i kosmopatije.
- Biološki: krv i krvni proizvodi, sperma (posebno putem rektalne insemenacije), vakcine, seksualno prenosive bolesti, ostale infekcije i parazitoze.
- Psihički: uznemirenost, depresija i panika, itd.
- Nutritivni: nedostatak dovoljnih količina hrane u nerazvijenim zemljama ili širenje mreže restorana brze hrane u razvijenim. [Obavezno konzumirati što je moguće više prirodnih i integralnih namirnica uz izbegavanje duvana, alkohola, kafe, čokolade, gaziranih pića, konzervirane i hrane koja sadrži hemijske konzervanse, rafiniranih proizvoda (šećer, belo brašno, veštački zaslađivači, itd.), životinjskih proteina i masnoća, uključujući mlečne proizvode i slatkiše.]
Aktivan život, redovno obavljanje radnih i poslovnih zadataka, obezbeđivanje dovoljno vremena za odmor i san, upražnjavanje umereno teških fizičkih vežbi i izdvajanje vremena za opuštanje i zabavu, predstavljaju važne faktore opstanka čoveka.
Zdrav život nije, sam po sebi, dovoljan preduslov za produžavanje života. Mnogo osoba živi veoma "zdravo" pedantno vodeći računa o gotovo svakom detalju vlastitog bitisanja da bi se, u jednom trenutku, ispostavilo – uzalud. Ovde nije reč o onom što podrazumeva "ljudska priroda" (npr. ko lakše podnosi stresove), već u specifičnoj sposobnosti svakog organizma da pravi ravnotežu, bez obzira da li na neke procese reaguje već u njihovom začetku ili tek na "biološki alarm".
Taj program zaštite (poput antivirusnih kompjuterskih programa) treba negovati, stimulisati i unapređivati. Zdrava i pravilna ishrana, miran život, nezagađen vazduh, samo su dodatak humanom antivirusnom programu u cilju odlaganja starenja. Sistem koji podržava ovaj "program" jeste imunološki sistem i kod svakog čoveka je na različitom stupnju razvoja, podrazumeva se ne evolutivnog već – funkcionalnog. Baš taj "sistem" i "program" čiji rad on podržava, predstavljaju nadu za ljudski i živi svet u celini.
Zagađenje vazduha, kosmičko zračenje i radijacija, neće biti opasni u meri u kojoj su to danas, ukoliko se sistem odbrane od endogenih i egzogenih patogena bude povećavao i pojačavao genetskim putem. Živi svet će ih, ukoliko bude napredovao u tom pravcu, prevazići, a vremenom će oni postati čak neophodni za njegovo funkcionisanje zahvaljujući upravo ovoj mogućnosti koju krije imuni sistem!
|
|
