Pogrešno tumačenje čoveka u školskoj medicini izdiglo ju je, uz oslanjanje na fiziku i hemiju, do egzaktne prirodne nauke. To je bilo i jeste osudjeno na propast. Humanomedicinski objekat «individua čovek» suviše je razudjen u ispoljavanjima života i strukturama ličnosti, te je upravo neprikladan za potrebe objektivizacije. Bolestan čovek pati i zbog toga što se u dijagnozi i terapiji u obzir uzima samo jedan mali deo njegove ličnosti i osobenosti. Psihičko-duhovno-duševni deo, koji je u nastanak bolesti uključen mnogo više, ostaje nezapažen. U humanoj medicini, preuzimaju se metode rada iz oblasti «bihejviorizma», tako što se načini ponašanja i posmatranja čoveka i životinje smatraju jednakim i čovekovo ponašanje se svodi na urodjeno ili naučeno. Psiha se redukuje na funkciju mozga, a ličnost čoveka na rezultat dejstva mesta i okoline. Osim nepotpune slike čoveka i zanemarivanje sposobnosti za samoregulaciju i samolečenje predstavlja još jednu slabost dogmatske medicine.
U mehanistički usmerenom učenju dogmatske medicine ne postoje celovite tvorbene ili regulacione sile u smislu životne sile (lat. vis vitalis). Uz to, životna sila kao fina materijalna energija može raspoloživim sredstvima merne tehnika da se dokaže već godinama unazad. Medjutim, sva ispoljavanja života opisuju se, u dogmatskoj medicini, zbirom redukcionističkih pojedinačnih posmatranja na fizičkom i hemijskom nivou i odredjuju prema kriterijumima vremena i prostora, odnosno logike i uzročnosti.
Poremećaji na tom fizičko-hemijskom nivou, takozvani simptomi, smatraju se bolešću. Ti simptomi isto su pojedinačna posmatranja i shvataju se i lokalizuju redukcionostički, nazovi objektivno, u smislu tzv. prirodnih zakonitosti. To se dešava strogo prema načelima prirodnih i uzročnih zakona klasične, klasične mehanističke fizike, to jest da iz jednog odredjenog uzroka može da se desi i očekuje samo jedna odredjena posledica. Psihičko-duhovno-duševni aspekt ljudskog postojanaja ne uklapa se u vremensko-prostorni kontinuum i u tom se procesu saznanja zanemaruje kao nazovi kibernetska, ometajuća veličina ili se u dijagnozi i terapije uzima u obzir samo uz ogradu. Čovekovo telo posmatra se kao tehničko-biološka mašina bez duše, koja u slučaju bolesti treba da se opravi. To može da se uradi operativnim odstranjivanjem delova – organa ili tkiva, sredjivanjem smanjenih ili povišenih funkcija supstitucijom ili inhibicijom ili zamenom tkiva, organa ili čitavih sistema organa transplantacijom, endoprotetikom ili sličnim zahvatima.
Oficijalna medicina, već više od dve decenije, prati jedan vrlo opasan trend, koji je dovodi u poziciju nemoći da se izbori sa navalom bolesti koje su sve češće neizlečive, a čak i da to, zapravo, nisu već ih zvanična medicina često pogoršava i njihov tok odvlači na stranputicu. Edukuje se ogroman broj usko i visokospecijalizovanih kadrova, investiraju se ogromne sume novca u velika ispitivanja, skupu opremu, a krajnji rezultati nisu izlečenja, već samo maltretiranje ljudi koji su dovedeni do samrti.
Mišljenje Todoxinove naučne grupe je da nisu sve te, nazovi, nove i potpuno nepoznate simptomatologije baš tako nepoznate i nove kako zvanična medicina tvrdi. Bolest treba lečiti, ali se svakako mora poći od toga kako ona nastaje i tu potražiti rešenje. Neka od najtežih stečenih oboljenja (npr. kancer) predstavljaju samo simptom poremećaja ravnoteže organizma na nivou somatskih (telesnih) ćelija, pa treba govoriti o mehanizmu nastanka bolesti, a ne uzrocima (zračenje, stres, kancerogene materije) kojima neko mora biti izložen da bi se javila odredjena slika simptoma.
Srbija je, na žalost, po učestalosti javljanja kancera srazmerno površini i broju stanovnika daleko ispred drugih država sveta ( procenjuje se da imamo duplo više kancera u svetskom proseku). Razlozi za to su mnogobrojni i očigledni, ali ovde nije mesto da raspravljamo o tome. Da bi ovaj rad predstavljao istinsku nadu za Srbiju, moramo rasvetliti suštinu procesa koji se odigravaju u svakom od nas i šta to prevodi fiziologiju tih procesa u patologiju, o čemu će biti reči u narednim pasusima.
U svakom ljudskom organizmu, dogadja se proces oksidacione redukcije, tako da se kiseonik redukuje u slobodne radikale kiseonika i kiselinu. Ljudi ne bi mogli da opstanu, kada ne bi imali čitave serije enzima koje oslobadjaju kiseonik nazad u njegovo molekularno stanje. Enzimi su serije aminokiselina sa vitaminskim ko-faktorom i mineralnim aktivatorom (kao i metalima u tragovima). Oni deluju samo zato što postoji energetsko polje koje im to omogućava. To energetsko polje se identifikuje kao elektrostatičko ili magnetno. Ustvari, magnetno polje je izmereno i registrovano, dok enzimi obavljaju svoju funkciju. Negativno magnetno polje je energetsko polje koje okreće elektrone suprotno od smera kretanja kazaljke na satu.
To je energetsko polje koje aktivira enzime u cilju preokretanja kiselina i oslobadjanja kiseonika koji je u njima zarobljen i nema vrednosti, u smislu oksidacije, dok se ne oslobodi nazad u molekularno stanje.
Oksidoreduktivni enzimski sistem kroz multiplikovane enzime ima funkcionalni kapacitet da oslobadja kiseonik iz zarobljenog stanja u kiselinama i, takodje, katalizuje slobodne radikale kiseonika u vodonik peroksid, a postoji opšti put kojim ga enzimske katalaze katalizuju u molekularni kiseonik i vodu.
Enzim je sposoban da vrši katalizu bez sopstvenog uništavanja. On se vezuje za supstrat i ta kombinacija služi kao elektronsko udubljenje, sposobno da uklanja elektrone iz elektronski vezanog kiseonika.
Negativno magnetno polje čuva alkalni baferski sistem nedirnutim i tako pravi medijum pogodan za oksidoreduktaznu katalizu. Enzimi se elektrostatički stabilišu strateški smeštenim kiselinama, bazama, jonima metala ili dipolima, koji su deo strukture enzima. Inhibiranje kiselih i pojačavanje baznih oblasti, pod uticajem negativnog magnetnog polja, daje negativni elektromagnetni pravac u korist oksidoreduktazne enzimske katalize. Magnetno polje koje je prisutno tokom katalize se može izmeriti.
Katalitička reakcija ima električno polje. Pošto je magnetno polje uvek prisutno u električnom polju, kada se dešava kretanje elektrona, onda je magnetno polje prisutno i tokom katalize. Ustvari, identifikacija magnetnog polja tokom katalize je metod za dokazivanje katalitičke reakcije.
Telo pravi svoje sopstveno magnetno polje oksidacijom. Ljudi su elektromagnetni. Mozak je pozitivno elektromagnetno polarisan, a periferija od mozga ka spoljašnjosti je negativno polarisana. Kada zadobijemo povredu neke vrste, električno i magnetno polje povrede je pozitivno elektromagnetno polje.
Organizam kroz svoje mehanizme nervnog sistema i ćelija koje okružuju nervni sistem koncentriše negativno elektromagnetno polje na mestu povrede, u cilju izlečenja. On mora održati negativno magnetno polje, kako bi se dogodilo izlečenje.
Ukoliko se ne uspostavi negativno elektromagnetno polje, izlečenje se ne dešava. Apsolutno je neophodno da ono bude prisutno tokom procesa izlečenja. Negativno magnetno polje je alkalinizirajuće. Moramo alkalinizovati oblast, da bi se dogodilo izlečenje, zato što ne možemo imati kiseonik u kiseloj sredini.
Molekularni kiseonik jedino možemo imati u alkalnoj sredini. pH naše krvi je 7,4; mi smo, drugim rečima, alkalni. Kada idemo ka kiselosti postajemo bolesni i razvijamo različite vrste simptoma. Gde god da je ta kiselina, oblast je zapaljena; možemo je zvati artritis ili, ako je u mozgu, psihoza.
Normalna, zdrava ćelija je alkalna, mora to biti ili neće biti kiseonika neophodnog za stvaranje energije. ATP (adenozin trifosfat), supstanca koja stvara biološku energiju upotrebom kiseonika u tzv. oksidativnoj fosforilaciji. ATP je alkalan i zahteva dovoljne količine molekularnog kiseonika.
Infektivni mikroorganizmi (bakterije, virusi, gljivice, crevni paraziti i sl.) i ćelije kancera koriste drugi metod. On se zove fermentaciona fosforilacija. ATP (energija) se stvara putem fermentacije, koja uopšte ne zahteva kiseonik.
Ustvari, i kada bi bilo dovoljno kiseonika, on ne bi funkcionisao. Prisustvo kiseonika i alkalno stanje bi sprečili fermentaciju, za nju je neophodna kisela sredina i mora biti malo ili nimalo kiseonika. Humane ćelije imaju sposobnost da stvaraju ATP oksidacionom fosforilacijom ili fosforilacijom supstranog nivoa (fermentacionom fosforilacijom).
Kada se, na primer, intenzivno bavimo nekom fizičkom aktivnošću i iskoristimo sav naš ATP i nemamo više kiseonika zato što se još izlažemo naporu, mišićne ćelije će preći na fermentacionu fosforilaciju, ali samo privremeno. Ovakva fosforilacija ne može održavati život ljudi, već je samo privremena pomoć za organizam.
Fermentaciona fosforilacija održava život ćelija kancera i infektivnih mikroorganizama, zato što oni na taj način sintetišu ATP. Dva mehanizma pravljenja energije su inkompatibilna i nikada ne funkcionišu oba u isto vreme.
Mi neadaptivno reagujemo na hranu, hemikalije, inhalante, toksine. Svi oni proizvode lokalno kiselo stanje, ali ga ponekad možemo sistematski izmeriti.
Povrede, inflamacije, infekcije, itd. su kisele. Bilo šta što oblast čini kiselom je predispozicija za razvoj kancera tokom dugog perioda. Reakcije na hranu (imunološke alergije, neimunološke neadaptivne reakcije, zavisnosti) predispozicioniraju pojedinca za razvoj kancera.
Postoji i drugi mehanizam. U proseku zadobijemo 10 000 povreda našeg genetskog materijala zvanog DNK u toku jednog dana kancerogenih hemikalija.
DNK može biti izlečena (popravljena) sve dotle dok ćelija ima dovoljno kiseonika i alkalni medijum. Mi sve vreme popravljamo svoju DNK, ali ako ona nije u alkalnom stanju, onda se ne popravlja. Kancerogena ćelija se povredjuje, i pošto je u kiselom stanju, može popravljati DNK, pa se reprodukuje sa defektnom (oštećenom) DNK. Drugim rečima, kancer nastaje u tkivu koje je u acido-hipoksijalnom ćelijskom stanju, bez obzira na individualne uticaje koji se mogu pojaviti (toksične supstance, kancerogene hemikalije i sl.), stanje acido-hipoksije, takodje, mora biti prisutno da bi došlo do stvaranja kancera. Razvoj kancera uvek, kao što je pomenuto, uključuje oštećenje DNK, koje može biti popravljeno (samim tim i kancerogene ćelije uništene) sve dok je alkalna hiperoksija povezana sa negativnim magnetnim poljem prisutna.
Rešenje u borbi protiv kancera bi moglo ležati u mehanizmu oslobadjanja kiseonika koji je prisutan u samim ćelijama. Obezbedjivanjem uslova za optimalno ćelijsko funkcionisanje kiseonikom i odgovarajućim pH dobijamo dah života za humane ćelije i poljubac smrti za ćelije kancera, bakterije, gljivice, viruse i crevne parazite. Tu leži suština zdravog života i otkriće najprirodnijeg i najefikasnijeg antibiotika.
Najbolje bi bilo laboratorijski ispitivati stanje somatskih ćelija, krvnih ćelija telesnih tečnosti, kao i direktno delovati u cilju obezbedjivanja acidobaznog optimuma organizma (pH 7,4). Na taj način moguće bi bilo preduprediti nastanak većine stečenih bolesti.
Trebalo bi, svakako, u cilju takvog preventivnog delovanja, objasniti i pravu prirodu i značaj DNK. Ona je, naime, banka podataka za izgradnju i funkcionisanje organizma. Genska informacija uskladištena u DNK prenosi se u dva stepena do sinteze raznih molekula – enzima, o kojima je već bilo reči. Medjutim, moramo imati u vidu da nije ceo molekul DNK funkcionalan. Veći deo DNK, više od 90%, prividno ne služi ničemu, pa ga je jedan od koautora otkrića strukture DNK, Krik, nazvao «smeće». to bi se moglo shvatiti kao evolutivno smeće ili kao dalji potencijal za evoluciju, gde se mutacijama može igrati evolucije, a kada nastanu novi geni, onda ih aktivirati.
Da bi se genska informacija održala u slučaju ljudskog organizma, potrebno je da se početnih 3 milijarde hemijskih slova (A, T, G, C – adenin timin, guanin, citozin – hemijske baze čiji redosled u DNK odredjuje specifičnost datog organizma) iz prve stanice podeli nekih milion milijardi puta tokom čovekovog rasta i života, to jest treba da se uradi milion milijardi kopiranja genskog teksta. Red veličine je takav da nije moguće očekivati savršenstvo i odsustvo grešaka. Kao i u svim važnim životnim procesima, i u ovom kopiranju učestvuju enzimi. Struktura tih enzima je odredjena molekulima gena. DNK je, opet, skrojena tako da omogućava vrlo efikasnu opravku i ispravljanje oštećenja i grešaka koje se dešavaju i to, upravo, pomoću tih specifičnih enzima.
Promena molekula DNK dešava se s vremena na vreme, kao rezultat hidrolize. Postoje, medjutim, enzimi koji vide mesta gde su «slova ispala iz teksta» (enzimi detekcije) i ispravljaju ih (enzimi korekcije). To je moguće, budući da je genska informacija u molekulima DNK ponovljena, i to kao negativ i pozitiv slike, tj. ne identično, nego komplementarno. Kada se jednom dogodi oštećenje na jednom lancu, enzimi isecaju taj deo i zamenjuju ga iskopiranim delom iz drugog lanca. Ako se desi da se istovremeno oštete oba lanca, onda je tu rekombinacija. Ako je oštećen hromozom oca, enzim traži odgovarajući tekst u hromozomu majke, očitava ga i koristi. Postoje stotine takvih enzima koji prepoznaju oštećenja. Kod bakterija i kvasaca, taj deo može biti čak do 10%.
Postoji mehanizam korekcije grešaka u kopiranju DNK, odnosno specifični enzimi koji prepoznaju grešku. Posle toga enzimi traže informaciju o tome da li je posmatrani lanac original ili kopija. Oni su vrlo efikasni i ispravljaju oko 99,9% grešaka. Mutacija koja inaktivira ovaj proces opravke pogrešnih spojeva (OPS ili eng. mismatch repair) izaziva gensku nestabilnost i povećava spontane mutacije za oko hiljadu puta. To su takozvane mutatorske mutacije.
Rekombinacija je drugi važan proces u održanju genske informacije i njene evolucije. U njemu se informacije roditelja mešaju, tako da potomstvo dobija deo očeve i deo majčine informacije. Tako se stvara mozaični tekst. To je genska rekombinacija i ona se upotrebljava u opravljanju nekih genskih oštećenja u slučaju loma oba lanca DNK. Da ne bi bilo gubljenja ili udvostručavanja informacija, proces primenjuje komplementarno sparivanje. Samo ukoliko se delovi savršeno spoje, slože na oko 1,000 hemijskih slova, možemo biti skoro 100% sigurni da je reč o pravom mestu. Ovaj proces genske rekombinacije važan je za nastanak novih vrsta.
Sve dok jednoj populaciji rekombinacija meša gene javlja se homogenizacija informacije. U jednoj individui imamo mozaik informacija, jer se mešaju očeve i majčine informacije. Tu se informacija diversifikuje, ali šta se dešava u celoj populaciji? U njoj se stalno mešaju svi geni, pa se informacija stalno homogenizuje i ne dozvoljava se da se jedan genski tekst odvoji i izazove stvaranje nove vrste. Za nastajanje nove vrste potrebno je da se prekine gensko korespondiranje. Definicija vrste jeste da je ukrštanje sterilno. To znači da potomaka ili nema ili su, ako ih ima, oni sterilni. Konj i magarac mogu da imaju potomka – mulu, ali je ona sterilna, što znači da su konj i magarac različite vrste, kao što su različite vrste i one čije ukrštanje ne daje potomke.
Rad na pitanjima genskog fonda veoma je važan, pogotovu sa aspekta medicinskih istraživanja. Mogu se, na primer, stvarati lekovi po meri pacijenta, a posebno je bitno pitanje savladavanja sve veće rezistentnosti patogenih organizama, najviše bakterija, na postojeće lekove. Šire gledano, otvara se i mogućnost stvaranja novih organizama, to jest širenje obima biološke raznovrsnosti – biodiverziteta. Svakako, postojeći živi organizmi, mikrobi i biljke proizvode i širok spektar jedinjenja koja se već koriste u medicini. Zbog toga su programi biološke raznovrsnosti veoma zanimljivi kao potencijalni generatori novih jedinjenja ili «skela». Takve skele mogu da služe same kao nova molekularna jezgra ili novi hemijski entiteti, da budu hemijski modifikovane i dalje razvijane za tržište farmacije, agrohemije i prehrambene industrije.
Genetičari su pokušavali da prošire ovaj koncept na gene i genome (kombinatorna biologija), što daje modifikacije u aparatu ćelijske biosinteze. Ipak, ovaj elegantan koncept pokazao je svoja ograničenja, zato što se ispostavilo da je teško mešati gene i genome različitih organizama, budući da izmedju vrsta postoje genske barijere.
Do rezultata o tzv. mozaičkom sastavljanju, došla je sedamdesetih godina engleska naučnica Meri Lajon, koja je postavila tzv. Lajon-hipotezu. Ona je vršila eksperiment miševima iste vrste koji su imali različite boje krzna – belu i braon. Miševi koji su nastali ukrštanjem imali su bele i braon mrlje. Pretpostavka M. Lajon nastala na osnovu tako dobijenih «tufnastih» miševa, bila je da je reč o inaktivaciji jednog od «X» hromozoma, to jest da je svaka ženka mozaik ćelija u kojoj je jedan hromozom inaktivan: ako ne radi onaj za belu boju – pojaviće se braon boja i obrnuto.
Još 1958, javila mi se pomisao o tome da enzimi mogu biti prevaren zamenom njihovog gradivnog materijala na nivou mikroelemenata (elementi u tragovima, oligometali), počeci radova na realizaciji ove zamisli sežu do 1963, a rezultati su objavljeni 1981, na Jugoslovenskom simpozijumu o protetskim inovacijama.
Zajedno sa timom stručanjaka radio sam na bakteriji Streptoccocus mutans. Reč je o bakteriji koja se najbolje adaptirala u usnoj duplji, potisnuvši mnoge druge bakterije. Ona je jedina sposobna da preko Krepsovog ciklusa (procesa u kome se šećeri razlažu do ugljen-dioksida i vode) od šećera stvori mlečnu kiselinu, koja razara gledj zuba. Takodje stvara mrežu koja armira meke naslage (dentalni plak) i tako onemogućava pljuvačku da razblaži mlečnu kiselinu.
Bakterija S. mutans za svoje metaboličke procese u stvaranju mlečne kiseline koristi, negde na nivou enzima enolaze, mikroelement dvovalentno gvoždje. Mi smo umesto gvoždja dodavali dvovalentni molibden koji je zamenjivao gvoždje, a da bakterija nije mogla to da otkrije, jer njeni mehanizmi metaboličkih procesa nisu bili programirani da intervenišu na ovako finim nivoima. Bakterija i njeni enzimi su, praktično negde od sredine ciklusa, nastavljali proces stvaranja mlečne kiseline, ali proizvod nije bila mlečna kiselina povoljna po bakterije i štetna za zube, već su dobijani ugljen dioksid i voda koji su povoljni po zube i štetni za bakteriju.
Značaj ovog istraživačkog rada se ogleda u tome što je pokazano na koji način se mogu onemogućiti, odnosno prevariti, bakterije, virusi i ključni metabolički procesi ljudskog organizma tako da ne stvaraju štetne hirbridne tvorevine. To bi mogao biti ključ za rešenje najtežih savremenih bolesti sa kojima je školska medicina izgubila korak, kao što su kancer, hepatitis, herpes i HIV / AIDS. Ovde je i prvi put ponikla ideja da se interveniše na nivou enzima, a da se oni trajno ne unište, otruju ili, kako neki naučnici kažu, iskrive, već da se samo privremeno i kontrolisano onemoguće u onome zašta su, tokom evolucije, stvoreni. Pokazali smo da enzim koji radi sa mikroelementom bez kojeg uopšte ne može da funkcioniše biće – kada mu se kontrolisano i permanentno daje drugi element u obliku atoma ili molekula – prevaren u jednoj, dve, tri sekvence ili više njih (koliko želimo), a da kasnije neoštećen može da nastavi sa onim elementom koji mu je evolucija odredila i bez kojeg ne može. To je jedan od ključnih principa po kom funkcionišu biološki prioriteti i biološke intervencije.
Ovde se mora napomenuti i da mi ne smemo inaktivisati enzim uz pomoć mutacije, da bismo dobili željenu hibridnu tvorevinu. Enzim se mora onesposobiti povratno (reverzibilno). On tada i dalje ima svoju funkciju, pa se dobija nesterilna mula. Izuzetno specifična supstanca, kao što je enzim, mora da bude prevarena, zavarana, a ne inaktivisana ili uništena. Nema mutacije enzima, već mutanti ili nemutanti proizvode jedne ili druge enzime, čija sposobnost za odredjenu biološku reakciju treba privremeno ili trajno da se inaktiviše. U ovom slučaju je uspavani enzim samo privremeno inaktivisan na odredjenom nivou reakcije, odnosno nije izmenjen u hemijskom smislu ili zamenjen drugim enzimom, već je samo dobio drugi atom ili jon kao dopunu. Mutacija je prirodno ili veštački proizvedena promena u naslednim svojstvima – strukturna promena, koja će se reprodukovati, dok se dodavanjem jednog atoma nekog elementa ne menja «šifra» enzima.
Barijere izmedju vrsta ne podižu se mutacijom enzima, već je reč o novim uslovima života (ishrana na nivou atoma i molekula, npr.). To znači da enzimi korekcije dobijaju nove atome, a rezultat takvih korekcija je novo potomstvo sa novim odlikama. Što se tiče defekta enzima, on može dovesti samo do sterilnosti vrsta i čitavog niza grešaka i negativnih mutacija koje nikako ne bismo smeli zvati novim vrstama, već novim malformacijama jedinki iste vrste, dovedenih nekada do nakaznosti, što nikako nije cilj evolucije.
Koliko nas ovaj rad približava rešenju za pobedu nad bakterijskim, virusnim i gljivičnim oboljenjima najbolje se može videti na primeru HIV / AIDS-a.
Da bi HIV mogao da se razmnožava, potreban mu je enzim reverzne transkriptaze, koji radi pomoću dvovalentnog magnezijuma. Ukoliko se taj enzim prevari – umesto dvovalentnog magnezijuma u igru se ubaci neki dvovalentni atom (gvoždje ili molibden), za čije otkrivanje virus (njegov enzim) nije programiran – razmnožavanja će biti, ali će potomstvo biti sterilni, a ne potentni primerci virusa. Drugim rečima, nema bojeve municije, nema čak ni manevarske – samo školski meci.
Ljudi, zapravo, ne umiru od kancera, HIV / AIDS-a ili bolesti zavisnosti već od gubitka energije, neuhranjenosti, slabosti i propadanja koje prouzrokuju ova oboljenja. Todoxinovi preparati imaju svojevrsno imunomodulaciono dejstvo, odnosno sposobnost da ojačaju imunokompetentne ćelije (specifične odbrambene ćelije organizma za svaku vrstu bolesti) i napune ih mikrobioenergijom (makrobioenergija je energija koju poseduje organizam u celini, a mikrobioenergija podrazumeva energetski potencijal svake ćelije). Mitohondrije su ćelijske organele koje funkcionišu poput akumulatora i održavaju elektromagnetni potencijal ćelije na odredjenom nivou. Todoxin, svojevrsnom energijom lekovitog bilja, podiže i održava na visokom stadijumu mikrobioenergiju na nivou mitohondrija i na taj način ćelije postaju sposobne da se suprotstave izazivačima bolesti.
Todoxinova naučna grupa se bavila proučavanjem mikrobioenergije još od šezdesetih godina prošlog veka, zbog čega je često bila na meti napada tvrdokornih zastupnika zvaničnomedicinskih stavova, koji su mikrobioenergiju svrstavali u sferu paranormalnog i mističnog.
Ne znam kako su se ti ljudi osećali posle saopštenja da su Nobelovu nagradu za medicinu 1992. godine dobila dva nemačka naučnika Bert Sakmen i Ervin Neher, koji su uspeli da izmere mikroenegiju kanalića ćelijske membrane. Dakle, više nije bilo dileme, mikrobioenergija je prisutna u životu svake ćelije.
Propadanje organizma, koje se naziva kaheksijom, praćeno je gubitkom životne snage, težine, trošenjem mišićnog i drugog tkiva i invalidnošću i povezuje se sa oportunističkim infekcijama i prestankom rada nekih organa. Kaheksija se javlja kao posledica nenormalnog metabolizma ugljenih hidrata, proteina i masti.
Za razliku od zdravih ćelija, koje koriste kiseonik da bi izvukle energiju iz glukoze i proizvele ugljendioskid i vodu (nusprodukti ovog procesa), većina kancerogenih ćelija ima drugačije metode razlaganja glukoze za stvaranje njima potrebne energije. Krajnji proizvod energetskog ciklusa kancerogenih ćelija, ciklusa koji se odvija bez prisustva kiseonika, predstavljaju ogromne količine mlečne kiseline.
Mlečna kiselina, kao i proizvodi raspadanja proteina i masti, ulazi u krv, bubrege i jetru i, uz trošenje ogromnih količina energije, ponovo se pretvara u glukozu. Zatim se ta glukoza vraća u kancerogene ćelije, koje je koriste za energetske potrebe, proizvode, opet, sve veće količine mlečne kiseline, pa se nedostatak energije ponovo javlja.. Ovaj pogubni ciklus može biti jedno od objašnjenja kako kancer, AIDS i bolesti zavisnosti odvode telo na put bez povratka.
Posle shvatanja da hiruški zahvati i zračenje nisu efikasni u lečenju većine oblika raka, kao velika nada pedesetih i šezdesetih godina ovog veka, pojavila se hemoterapija. Nažalost, upotreba «magičnih lekova» stavila je pacijente od kancera u još težu i bolniju situaciju. Danas, možemo reći da hemoterapija nije poboljšala nisku stopu remisije, karakterističnu za primenu konvencionalnih vrsta terapije: ona ostaje izmedju 7 i 8 %. Osim toga, procenjuje se da će čak 25% pacijenata obolelih od raka, a lečenih hemoterapijom, dobiti neku novu neoplazmu, upravo kao posledicu zračenja (ovo je, izmedju ostalih, svojim istraživačkim radom dokazao i dr Džozef Gold, penzionisani naučnik koji je učestvovao svemirskim istraživanjima koje su sprovodile SAD).
Kancer nije «nešto», već sa radi o procesu. Kancerozne ćelije su ušle u «bolestan odnos» sa ostatkom organizma. I sa rastom tumora telo se troši i topi. Ove dve činjenice nisu slučajne, ali su uzročno-posledične. Prekinuti taj odnos znači moći zaustaviti tumor u celini. Ćelije raka često fermentiraju. Proces fermentacije je primitivan i nepotreban, uzaludan način da se dobije energija, ali je preovladjujući mehanizam pomoću koga te ćelije dobijaju energiju za svoj rast i razvoj (Simpozijum Galenike, 1981 godine, prim. dr sci. Todor Jovanović i saradnici).
Na osnovu proučavanja receptura koje sam dobio porodičnim predanjem, znanja stečenih na studijama medicine i prirodnih nauka, iskustva u lečenju velikog broja pacijenata (40 godina se bavim medicinskom praksom) i praćenja najnovijih pravaca razvoja u medicini i drugim prirodnim naukama, nastao je Todoxin – dijetetski proizvod na bazi meda i bilja, a iz sinergizma njihovih farmakoloških dejstava proizilazi dugoročna efikasnost uzimanja preparata. Nikakvi veštački sastojci ili konzervansi nisu sadržani u Todoxinovim proizvodima. Izuzetno visoka podnošljivost preparata omogućava da se koristi duže vreme bez ikakvih štetnih posledica. Bolesne osobe mogu da uzimaju preparat bez obzira na medikamentoznu terapiju koju primaju, budući da do sada nije zabeležen ni jedan slučaj interakcije Todoxina i bilo kojeg medikamenta.
Razvitak novih antikancerogenih supstanci je svakako od vitalnog značaja za mnoge istraživače u ovoj oblasti. U poslednji dvadesetak godina, Todoxin je bio predmet žučnih rasprava, vodjenih izmedju najeminentnijih istraživačkih ustanova za borbu protiv kancera (NCI – Nacionalni institut za kancer) u SAD, ali i širom sveta.
Jedinstvena priroda Todoxina se ogleda u tome što on ne deluje direktno na tumore, ali blokira njihov rast i širenje. Njegova vrednost leži u tome što vrši reverziju procesa kod obolelih od raka, procesa kaheksije ili sindroma slabljenja propadanja, što je stvarni uzrok smrti u više od 50% slučajeva. Kaheksija, iako u tesnoj vezi sa rastom tumora, predstavlja oboljenje nezavisno od samog kancera i slabljenje pacijenata u terminalnim fazama oboljenja je prourokovano «začaranim krugom», u kome tumor isisava energiju tela obolelog.
U pretkliničkim i kliničkim studijama, Todoxinovi preparati su davani pod kontrolom lekara i zapaženi su sledeći efekti:
- Mogućnost oralnog uzimanja preparata i laka resorpcija;
- dobra biološka ikoristivost i prolaznost kroz barijeru krv-mozak;
- vrlo dobra podnošljivost, sa veoma retkim i blagim nuspojavama (samo kod manje od 2% bolesnika sa kancerom primećen je blagi umor u početnoj fazi uzimanja preparata i u retkim, pojedinačnim slučajevima, 1 – 2 slučaja na 1.000, dijareja na početku uzimanja, u trajanju 1 – 3 dana). Praćeno je više od stotinu trudnoća i / ili novorodjenčadi i ni u jednom slučaju nije došlo do oštećenja ploda ili novorodjenčeta, kao posledice uzimanja Todoxinovih preparata. U slučajevima kod kojih je bilo neizbežno korišćenje hemoterapije ili zračenja, primećena je ubrzana rehabilitacija pacijenata od štetnih posledica takvih tretmana;
- podizanje i rekonstrukcija prirodnog imuniteta;
- smanjivanje sadržaja potencijalno onkogenih virusa u serumu do ispod granice detekcije;
- smanjivanje tumora, metatumora i migrirajućih malignih ćelija do ispod granice detekcije.
Preparat je prošao i sve tri faze ispitivanja koje se zahtevaju za lekove i / ili pomoćna lekovita sredstva – higijensko, toksikološko i kliničko ispitivanje – i dobio je isključivo pozitivna mišljenja. Ispitivanja su izvršena na sledećim ustanovama:
- Nacionalni institut za rak (National Cancer Institute), Betezda – Vašington, SAD
- Karolinska institut – Odsek za imunologiju (Karolinska Institutet – Department of Immunology), Stokholm – prof. Sven Briton i prof. Mikael Jondal
- Tehnička uslužna laboratorija (Technical Service Laboratories), Misasaga – Ontario, Kanada
- Savezni institut za ispitivanje životnih namirnica (Bundesanstalt für Lebensmittelsuchung), Grac, Austrija
- Medicinski fakultet Univerziteta u Londonu – Odsek za virusologiju (University College London Medical School – Department of Virology) – prof. R. S. Teder
- Kraljevska slobodna bolnica – odeljenje za retroviruse (The Royal Free Hospital – Department of Retrovirology), London – prof. K. Lavdej.
Uloga Todoxinovih varijacija u mitohondrijskom transportu jona, odnosno u regulaciji ćelijskog metabolizma energije, ukazuje na nekoliko okolnosti. Prvi i najjednostavniji parametar mitohondrijske kiseoničke fosforilizacije jeste koncentracija proteina respiratornog lanca. Smanjenje i povećanje koncentracije proteina zahteva korišćenje za sintetisanje proteina, što je uslovljeno imunološkim stanjem organizma. Efekti uzimanja Todoxina relevantni su za mitohondrijske funkcije: penetraciju unutrašnje membrane, visok kvalitet vezivanja za razne jone i njihovo neutralisanje (što predstavlja pozitivan efekat kod mnogih patoloških stanja organizma), povišen kvalitet mitohondrijskog transporta i povišen energetski potencijal ćelije.
Todoxin je napravljen na bazi svežih integralnih korovskih biljaka koje imaju moćnu energiju. Zašto baš korovske biljke? Jednostavno, lek mogu da budu samo biljke koje nisu nežne, već su u stanju da rastu i na kamenu, žive bez vode i zaštite sebe od ekološkog zagadjenja. Todoxin sadrži sveže preparirane sastojke hromoproteina, fitohemoglutinina i fitocitohroma C. Citohrom C se nalazi u mitohondrijskoj membrani. Njegova koncentracija u membrani reguliše ćelijski energetski potencijal, a osnova mu je «hem». On se iz citohroma C rekonstruiše pomoću «hladne fuzije» ili jednostavne «dopune» mitohondrijske membrane novim citohromom C, koji praktično omogućava neophodne fundamentalne fiziološke ćelijske mehanizme.
Protivvirusno dejstvo Todoxinovih preparata je izuzetno. Oni predstavljaju selektivni prirodni skalpel koji direktno ide na zloćudne ćelije, a čuva zdrave, što zvaničnoj medicini ne polazi za rukom.
S'obzirom na to da Todoxinovi proizvodi imaju izuzetno širok spektar blagotvornog dejstva na metabolizam mnogih vrsta ćelija u raznim delovima ljudskog organizma, uključujući: koštanu srž, jetru, timus i endokrine žlezde, kao i to da pacijenti sa retrovirusnim infekcijama podnose trajno uzimanje Todoxina bez neželjenih efekata, može se praktikovati i uzimanje malih doza Todoxina u cilju podizanja odbrambenih sposobnosti sopstvenog organizma pre, na primer, sezone gripa i prehlada.
Preventivna upotreba Todoxina je preporučljiva u slučajevima i situacijama kada opada čovekov imunitet: pre i posle hemoterapije, zračenja, operacija, u starijim godinama, ako se pod dejstvom poznatih kancerogenih faktora koje je nemoguće izbeći (genska predispozicija, neki izvor zračenja koje je nepovoljno po organizam, nezdrava hrana, voda ili vazduh, psihički stresovi).
Mehanizam pomoću koga Todoxin deluje na tumorske ćelije je glukoneogena blokada u reakciji PEP CK (fosfoenolpirivat karboksikinaza; pogledati priloženu shemu na kojoj se vidi na kom nivou Todoxin sprečava stvaranje mlečne kiseline). Ovim se smanjuje «oticanje» energije iz organizma obolelog pojačava glukoneogeneza u ćelijama tumora, čime se prekida sistemski ciklus tumor – dobitak energije i domaćin – gubitak energije ili rast tumora – kaheksija organizma domaćina.
Terapija Todoxinom (postoje dve varijante preparata Todoxin 2 – osnovna «A» varijanta i pojačana «B» varijanta, za poodmakle stadijume) može predstavljati novu vrstu hemoterapije, bez velikog broja neželjenih efekata u korist ograničene dobrobiti (pogledati Todoxinovu mapu imunološkog sistema) .
Prednosti Todoxina u odnosu na zvaničnomedicinske terapije kancera su brojne. To je jeftino prirodno jedinjenje koje se masovno proizvodi i ima mnoge terapeutske primene. Rane in vivo studije demonstrirale su da Todoxin 2 (obe varijante) može inhibirati gubitak težine i rast tumora kod čitavog varijeteta transplantiranih modela miševa i pacova, bez direktne citotoksičnosti, da može dodati antitumorski efekat hemoterapijskim lekovima i da nema značajnih neželjenih efekata. Kako je zapaženo u mnogim studijama na NCI (Nacionalni institut za kancer SAD), Karolinska institutu u Štokholmu, Bekmenovoj laboratoriji u Kanadi, prilikom administriranja Todoxina 2, u pažljivo strukturisanim dozama, pokazala su se mnoga korisna dejstva protiv slabljenja kod gubitka težine, gubitka apetita, bolova i psiholoških depresija koje su često prisutne kod kancera i prilikom njegovog lečenja. Izvešteno je, takodje, u ovim i brojnim drugim istraživanjima da Todoxin 2 može inhibirati rast tumora.
Potencijalni neželjeni efekti (javili su se kod manje od 2% ispitanika) uključuju vrtoglavice, mučnine i blage osećaje svraba na koži (ovo je izuzetno retka pojava, možda 1 : 1000 pacijenata, ovaj podatak, manje od 2 %, iznet je zbog inostranih pacijenata, jer tamošnji zdravstveni propisi zahtevaju da se tako napiše, iako to ne mora da ima veze sa našom medikacijom).
Mogući korisni efekti uključuju redukciju bolova, gubljenja kondicije (kaheksiju), stabilizaciju simptoma i rasta tumora, poboljšanje apetita i dobijanje na telesnoj težini, poboljšanje stava i snage i nestanak simptoma i remisiju kancera.
Tokom brojnih studija, dokazano je da je održavanje telesne težine, kod pacijenata tretiranih Todoxinom, statistički povezano sa povećanjem efikasnosti ingestiranih kalorija, da su srednji cirkulatorni nivoi Todoxina u krvi 9h nakon uzimanja standardne oralne doze iznosili 0 – 89 ng / ml, implicirajući da pacijenti koji nisu imali koristi od Todoxina nisu apsorbovali isti iz gastrointestinalnog trakta.
Istraživači iz Bekmenove laboratorije su demonstrirali da Todoxin redukuje proteinski slom i čuva perifernu (telesnu) mišićnu masu kod pacijenata sa kancerom pluća u kasnoj fazi ne-malih-ćelija (NSCLC); takodje je otkriveno da Todoxin 2 (obe varijante) deluje na održavanje nivoa serum-albumina, važnog prognostikatora preživljavanja kod pacijenata od kancera.
Upotreba sredstava za smirenje, sedativa, analgetika, barbiturata i / ili alkoholnih napitaka sa Todoxinom 2B (pojačana varijanta za poodmakle stadijume kancera) uništava efikasnost ovog leka, što nije slučaj sa Todoxinom 2A (osnovna varijanta).
Postoje i izvesni nutricioni principi kojih se treba pridržavati tokom korišćenja Todoxina 2B (pojačana varijanta za poodmakle stadijume kancera) i Todoxina 2A ( osnovna varijanta).:
- Prva 42 dana Todoxinove terapije i kod A i B varijante Todoxina (često se kombinuju) ne sme se uzimati ništa od namirnica životinjskog porekla.
- Izbegavati bilo koju hranu koja je zamrznuta ili konzervisana.
- Izbegavati hranu koja sadrži konzervanse, aditive i veštačke boje.
- Ne jesti proizvode koji sadrže belo brašno, so ili beli šećer.
- Jesti što više «žive» hrane, kao što je voće, povrće i piti sveže iscedjene sokove.
- Piti što više čajeva ili mineralne vode (prema sopstvenim potrebama), kao zamenu za česmovaču.
Odmor je važan, a fizička aktivnost i vežbe treba da budu umereno zastupljeni.
Ja nikada nisam radio ono što su drugi radili i nikada nisam postavljao pitanja koja su drugi ponavljali. Pronašao sam svoje odgovore i Todoxin. Pronaći ću i put da on dodje do svih kojima je neophodan.
Todoxin, naravno, ne predstavlja jedini prirodan preparat koji može ponuditi nadu za pobedu u borbi protiv stečenih neizlečivih bolesti, kao što ni pristup Todoxinove naučne grupe nije jedini ispravan. Naš cilj je, izmedju ostalog, da pomognemo zvaničnoj medicini da prevazidje zastarele poglede i jednom za svagda prekine da maltretira ljude hemoterapijom, zračenjima, mono i kombinovanim terapijama.
Čitaoci koji žele da saznaju više o nekim temama iz ovog teksta dodatne informacije mogu naći u odgovarajućoj literaturi:
• Zbornik radova sa Jugoslovenskog simpozijuma o protetskim inovacijama, Beograd, 1981.
• «Slučaj prevarene bakterije – Epohalno otkriće ili naučni rimejk», «Galaksija», april 1990.
• «Da li će preko ljudskog gena Amerikanci uskoro zavladati svetom?», «Argument», 19. maj 1997.
• «Prirodni virostatik Todoxin u lečenju HIV-infekcije i kanceroznih oboljenja», prim. dr sci. Todor Jovanović i koautori Mila i Dejan Jovanović, Beograd, 1996.
• «Todoxin – biološkim skalpelom na tehnologiju zablude», prim. dr sci. Todor Jovanović i koautori Mila i Dejan Jovanović, Beograd, 1998.
• «Srbiji na zdravlje», prim. dr sci. Todor Jovanović i koautori Mila i Dejan Jovanović, Beograd, 1999.
• «Srbiji sa srećom», prim. dr sci. Todor Jovanović i koautori Mila i Dejan Jovanović, Beograd, 2001.
• «Nada za Srbiju», prim. dr sci. Todor Jovanović i koautori Mila i Dejan Jovanović, Beograd, 2002.
|
|
