Obično na medicinskim kongresima slušam o najsvežijem znanju iz oblasti nervnih bolesti. Kongresi se završavaju gromoglasnim aplauzima, u zavisnosti od veličine imena i zemlje iz koje dolazi. Kad me neko od kolega upita zašto ja ne aplaudiram, često kažem da nisam licemeran, pa da aplaudiram najsvežijim zabludama.
Tek vreme treba da pokaže šta ćemo sa neurozama i psihozama, ali najveći je problem kombinacija stresnog života, kome smo sve više izloženi, i psihičke konstitucije pojedinca.
Prvo, naravno, postoji prirodna konstitucija. Čovek se radja genetski jak ili slab, a da ne govorimo o zvezdama «pod kojima se rodi». Pokušaću da idem čisto na medicinu – rodio se slab ili jak.
Drugo, sam današnji sistem vaspitanja (samovaspitanja) daje pogodan teren za razvoj mnogih nervnih bolesti. Roditelji nemaju znanja, iskustva, a ni vremena, odnosno ni želje da odvoje vreme za svoje malo dete. Ono raste prilično prepušteno sebi, školi i školskom miljeu. Roditelji ga ili nešto malo podučavaju ili ga samo maze, ljube i zadovoljavaju mu želje koliko god mogu.
Ako hoće, s druge strane, da budu strogi, tuku ga i nemaju sluha za njegove prohteve. Znači, i u jednom i u drugom slučaju, ne čine ništa za njega. Prepuštaju ga, neretko, televiziji, da im ne bi smetalo. Nije neophodno pominjati sve štetne uticaje «magične kutije», jer su nam oni svima dobro poznati. Posle ga prepuštaju školi, jer moraju, a obrazovni sistem nije mnogo bolji i korisniji od televizije. U tom okruženju, uz iste takve potpuno nevaspitane i divlje drugove, prvo u vrtiću, pa u školi, dete ima priliku ponešto da nauče. To znanje je, uglavnom, vrlo površno (ako imaju «sreće» sa vrtićem i školom), a emocionalnu stabilnost nemaju gde da steknu. Deca rastu pod pritiskom započinjanja borbe, konkurencije i «osvajanja bodova».
Potrebno je da se dete rodi izuzetno jako, da ima roditelje bar malo mudrije od ostalih, da bi kroz sve to prošlo emotivno neoštećeno (stabilno) i da bi došlo do vlastitih stresova i steklo spremnost da se nosi sa životom.
Većina ljudi ulazi u život nespremna, naročito su pogodjeni mladi. Oni se nadju izbezumljeni, prestrašen, pod stalnim pritiskom da je život kod nas očajan, beznadežan, da treba otići. Taj odlazak je «lajt motiv» života mladih, počevši od adolescencije, pa do potpuno zrelih mladih osoba, koja jedino želi da ode po svaku cenu i da se na taj način «spase». U «belom svetu» ih čeka šta ih čeka, oni koji ne uspeju da odu, ostaju celog života uskraćeni i sve svoje neuspehe u daljem životu prebacuju na nevolju, nesreću što nisu otišli, što nije imao ko da ih pošalje, što nije imao ko da ih prihvati, podrži, itd. Oni koji su slabi, a odu, masovno se veoma razočaraju i vrate se potpuno uništeni. Oni koji su jak, upuste se u tu borbu, shvate šta je život, shvate da je i ovde i tamo, u suštini, isto, samo malo drugačije. Ti koji uspeju u «belom svetu» uspeli bi, verovatno, i ovde. Vrlo su retki oni sa visokim obrazovanjem i izuzetnim kvalifikacijama, koji opstaju u velikoj konkurenciji, ali to su obično oni jaki, koji bi u svakoj situaciji opstali.
Treba se zapitati šta uopšte čeka čoveka, ukoliko to sve prebrodi i takav, slab, nastavi da živi. Pojedinac može da ima i podršku porodice, neku egzistenciju, možda čak i dobru, živi polagano, bez velikih ambicija, uzda se u budućnost svoje dece i tako se «promuva» nekako kroz život. Onaj ko nastavi da se bori za lažne vrednosti, pristane na stvari na koje mu se ne pristaje, «legne na rudu» nerado, ne pomiri se sa sudbinom celog života, čeka nešto da mu se desi i stigne na prag starost i onda pukne. To se baš tad dogodi, zbog toga što vidi da mu je život prošao i da ga je «pretovario» očekujući svoju «zvezdu». Onda, on doživi tu psihozu ili neurozu, koju bi doživeo i na početku, u mladosti, recimo izmedju 16-te i 25-te, izmedju 50-te, 60-te ili 70-te.
I sad šta lekari rade? Rade svašta i ništa! Pričati, samo pričati, razgovarati, «sastaviti kockice», vaspitati čoveka, usmeriti ga, dati mu snage, hrabrost, to je vredno za one osobe koje nemaju nikakav oslonac. Onima koji su, i pored nekog oslonca, stigli dotle, znatno teže se mogu povezati «rastureni kamenčići». Mnogi veliki i značajni psihijatri Evrope, Amerike i sveta su napisali mnoštvo knjiga o neurozama, opisali sve svoje slučajeve, koje su pomno pratili, analizirali, sve to dobro sročili, uz bezbroj navedenih primera. Jedna zanimljiva stvar, koju ne primeti svako, a koja je zajednička za sve te naučnike je da nikoga nisu izlečili.
Ustvari, cela priča se svodi na to koliko godina je pacijent dolazio i posle koliko godina je taj, lucidni, izvanredni, naučnik uspeo da otkrije od kog psihičkog poremećaja pati taj pacijent. Nekom manje blagonaklonom čitaocu može samo da padne na pamet da je taj pacijent platio toliko i toliko, proveo odredjen broj sati na terapijama, a sve to da bi njegov «genijalni» istraživač došao do epohalnog i genijalnog saznanja da je dotični čovek imao zlu majku. Ta «zla» majka, najverovatnije, ništa posebno nije naudila svom sinu, ali je ona stvarno zla, doduše samo u psihi svog sina. Moguće je da prvi komšija misli da je ona dobra, plemenita, samo je možda bila nespretna i neuka podižući tog svog sina ili kćer.
Jedini problem leži u neotpornosti, nespremnosti slabosti čoveka da živi život. Uvek je bilo takvih, nespremnih, ali su imali ogromnu pomoć koja se sastojala u postojanju tradicije i šablona.
Bez obzira na to što je život bio stabilniji, što se znalo šta će biti sutra, što je uštedjeni dinar bio dinar i za 50 godina, što je važila ona narodna: «Zrno po zrno pogača, kamen po kamen palača», a baš te narodne poslovice po kojima se živelo čvrst obrazac vaspitanja davali su jednu sigurnost. Devojka je znala da mora da čuva čednost, da se uda po svojoj ili volji roditelja, da trpi muža, jer svi muškarci su takvi i to joj je sudbina i život. Ne sme da laže, krade, mora da vredno radi i da joj sreća bude to što ima živu i zdravu decu. Ukoliko ne ostvari ove ciljeve, čeka je to da bude izbačena iz društva, kao «crna ovca» iz stada i da, na kraju, poludi. Moguće da je i neka od žena koja je ispunila sve društvene obaveze ponekad htela da poludi, ali nikad sebi nije smela sebi da dozvoli ono što današnji čovek sme.
Jedan muškarac zna da mora da radi i radi, da odsluži vojsku, da se oženi, opet radi i živi po poslovicama i strogo utvrdjenom redu. On je, tako, znao da mora da bude advokat, jer mu je otac advokat ili šuster, jer mu je otac šuster. Ti obućari, recimo, imaju tu radnju, uložili su u nju nekoliko života i on mora da u tu radnju uloži svoj, iako bi, možda, više voleo da bude šnajder.
U tome se sastojala ta sigurnost, zbog koje su ti ljudi, isti kao današnji, manje patili od neuroza i manje podlegali psihozama. On nije smeo da izadje iz koloseka. Mogao je da se napije, da tuče ženu i decu, to mu je bilo dozvoljeno – koliko je hteo, da isprazni svoju agresiju, da sluša i radi. Ako je alkoholičar, on je bio «obeležen». Iako svi muškarci piju i svi tuku ženu i decu, bahati su u svojoj kući, oni u njoj uživaju poštovanje, uterano strahom. Postojala je hijerarhija u porodici i bez obzira koliko je, inače, «jadan», muškarac je u kući Bog. Svoj neuspeh u mogućem životu, stalno je kompenzovao time što je u svom domu Bog.
Danas čovek nema ni to. Žena ima pravo izbora svog života, ona može i da nema muža, da bude samostalna, dobro zaradjuje, bude uspešna, ima decu, ako ih hoće, bez obzira da li muškarca to interesuje, ona može svašta. Problem je u tome što žena nema uvek snage za to «svašta», koje ne samo da želi, već i sebi stvori, neznajući da, u suštini, to ne želi i ne može da podnese i, na kraju, ostaje gladna , željna mira. Nedostaju joj ljubav, prijateljstvo, decu površno vaspitava, ne zna šta treba da im pruži, sve nekadašnje vrednosti su pale.
Muškarac se oseća nepotreban u porodici, jer se, po prvi put, može bez njega. On ne mora da postoji kao muž, ne odlučuje o glavnim stvarima u životu – broju dece, hoće li ih uopšte imati, nije taj koji u kuću unosi blagostanje ili koru hleba, jer lako može i da ostane bez posla. Život se strašno zakomplikovao i svi oni slabi, koji su i pre bili slabi, «puknu» i pobegnu u psihozu ili neurozu. Vaspitanjem i životom postaju još slabiji nego što su bili. Ali, koliko je ljudi pre 100, 200 godina «smelo» da poludi? Drugo, ludnica je bila strašno mesto.
Danas sme svako da poludi. A kako ih izlečiti, kako ćemo ih lečiti? To je stvarno veoma teško reći. Jedno takvo psihičko stanje (psihoza ili neuroza) dovodi do raznih hemijskih kombinacija, do povećanog lučenja jednog hormona, smanjenog lučenja drugog, dolazi do jedne fiziološke neuravnoteženosti organizma. Ono što današnja medicina radi – radi dobro, ona sve te hemijske procese shvata i prepisivanjem različitih sintetskih lekova, jedan hormon malo poveća, drugi stiša. Na taj način, može se doći do jednog mira, popuštanja anksioznosti i agresivnosti, do pokretanja iz bezvoljnosti, do izvlačenja iz jednog «pat» stanja u funkcionalno stanje. Zvanična medicina može da jednog psihotičara ili neurotičara, koji nije otišao u duboko ludilo, u dubok gubitak svesti, da vrati u funkciju. Jednostavno, osoba pod odredjenom terapijom izgleda «kao nova».
Medjutim, duboko u sebi, ostaje krhka, slaba i kada prestane da uzima lekove, jer oni ne leče trajno, vraća se u staro stanje. Javlja se situacija slična kao kod alkoholičara, koji je trezan suočena sa svim svojim strahovima. Kad se napije, «more mu je do kolena» i zato pije, da se ne bi bojao. Isto se dogadja i sa pacijentom pod medicinskom terapijom, kada prestane da uzima lekove. Jedino moguće rešenje je da je u vreme dok se uzimaju lekovi, odnosno reguliše hormonalna poremećenost, izazvana mentalnim i duševnim iskustvom, on sam toliko ojačao i sazreo, kroz dobre razgovore sa psihijatrom. U toku tih razgovora, obolela osoba može da čuje stvari koje do tada nije znao, može da nauči da razmišlja o sebi na jedan pozitivan način, može da nadje način da iščupa iz sebe sve vrednosti i saznanja o njima, može da se stabilizuje, da sredi svoju porodicu ili zasnuje srećnu, dobru porodicu...
Posle celog tog lečenja, pošto mu je dat jedan prekid, predah, za to vreme treba da se sredi i nadoknadi sve ono što nije dobio u toku života i da krene dobro, čak da mu se predjašnje stanje nikad ne povrati. Ali, uvek postoji opasnost, kao kod mnogih poznatih bolesti, koje umeju da se vrate, da mu se kod prve katastrofe, kad izgubi tlo pod nogama, da se vrati stari poremećaj.
Šta je, zapravo, potrebno jednom neurotičaru ili psihotičaru? Svakome treba nešto drugo.
Lekar treba da bude pravi lekar, bar za tog čoveka. Neophodno je da ga shvati, razume, da ne nasedne na priču koju mu je servirana kao problem, da prodre sve do istinskog poslednjeg problema , da ga otkrije i da na tom planu pruža pomoć. Još gore od potpunog verovanja u ono što bolesnik govori jeste traženje problema, koji realno ne postoji ili je beznačajan u odnosu na druge probleme, po šablonu. Takav pristup može da napravi još veću katastrofu od postojećeg stanja.
Lečenje psihotičara je vrlo problematično. Naravno, danas je «divna» stvar što duševnim bolesnicima daju sedative, ne vezuju ih tako masovno u ludačke košulje, retko ih tuku, ali ih zatvaraju u bolnicu, gde imaju oko sebe takve iste ili još gore. Sa suprotne strane, nalaze se čuvari i bolničari, «neprijateljska vojska».
Učiti, vaspitavati i hrabriti ljude je izuzetno značajno. Medjutim, ukoliko to postane previše profesionalno. U tom kadru ima, nažalost, dosta krhkih i slabih osoba, koje nalaze svoju snagu u tome što pomažu i leče druge, po šemama i šablonima naučenim iz knjiga. Takvi stručnjaci leče obolele uz lažni osmeh, lažnu dobronamernost, lažnu slatkost i profesionalnu nežnost, koja nestaje istog časa kada se završi tretman. Takav pristup teško može da pomogne nekome ko je stvarno duboko oštećen. Psihoze i neuroze nisu teža oboljenja od kancera, side, kardiovaskularnih i drugih bolesti koje desetkuju stanovništvo, ali su dramatičnije i tragičnije.
Jer dok će leukemija da skupi celu porodicu oko bolesnika, dok će svi da pokažu ljubav i spremnost da se žrtvuju za njega, jednu beskrajnu želju da mu pomognu i da on ozdravi, jednom psihotičaru će svi okrenuti ledja. Ostaće sam u svojoj tragediji i to će samo pogoršati njegovu bolest i beznadje i, na kraju, dovesti do samoubistva ili stvarnog gubitka razuma, do uvlačenja u nekakav čudan svet, raznih prisilnih ubedjenja i to je taj začarani krug.
U današnje vreme je strašno, ne samo kod nas, nego i u ostatku sveta, što čovek kada se razboli, kada treba da traži pomoć to čini sa zebnjom u srcu (ako je i malo svestan). To se dogadja jer pojedinac ne zna da li će ga ta pomoć dotući, ubrzati mu karaj ili ga, možda, spasiti.
Mnogi bi umrli od zapaljenja pluća, ali se ono leči šablonski, rutinski, ali se leči kod onih čiji imunitet nije uništen antibioticima. Stalno se pronalaze novi vidovi antibiotika, pa se može naći i neki koji može da, u konkretnom slučaju, pomogne. Medjutim, ako se postavi pogrešna dijagnoza, a to se često dogadja, bolesnik prolazi kao lateralna šteta i mnogi životi su tako otišli, bez ikakve potrebe, samo zato što su imali pomoć specijaliste, specijaliste-profesora čitavu vojsku pomoćnog osoblja i savetnika, konzilijume i ostalo. Samo zato bolesnik neće spontano ozdraviti, nego će mu organizam biti dokusuren ili će biti bolno, ali humano ubijen.
U našoj zemlji, na sreću, mnogi sebi ne mogu da priušte medicinsku pomoć. Tako, umiru kao životinje ili ozdrave kao životinje, spontano, lečeći se sami (ovo mi se jede, ovo mi se ne jede – pa ozdrave).
Što se tiče duševnih bolesnika, bez obzira da li je neuroza blaža ili jača ili je pitanju psihoza, duboka psihoza, njima je potrebna, pre svega, ljubav najbližih, a baš oni prvi prestaju da ih vole.
Nekima je potrebno samo malo pažnje i nekoliko reči o kojima će razmišljati, nekome treba mnogo više. Stvar bi bila jednostavna kada bi sve to moglo da se prepiše «na recept», pa da se, na primer, kaže i napiše: «Tebi treba dobra, plemenita žena» i čovek ode u apoteku i dobije prepisano. Ili: «Treba ti majka koja te razume», a on ima majku koja ne pokušava da ga razume, koja zna samo jedno – da mu je ona majka i da ga voli, da najbolje zna šta njenom detetu treba i koja zahteva da je ono sluša. A ne zna da je on, možda, na oca, očevog strica ili svekrvu. Možda je u pitanju i to što ima oca koji je «dasa», koji svoju inferiornost kompenzuje time što stvara inferiornost kod sina.
Toliko je beskrajan repertoar kombinacija, da to nikakva knjiga, nikakva šema, ni priča ne može da razmrsi. Vrlim psihijatrima Amerike i Zapada, koji naplaćuju ogromne sume novca za svoje seanse, potrebne su godine i godine da ne urade ništa.
U njihovim knjigama su opisani brojni slučajevi lečenja od 5, 10, 20 godina, a da niko nije izlečen. Zanimljiv je primer koji navodi čuveni Skot Pek: dete treba vaspitavati da bude vredno i poslušno, ali ako se samo seti da izbaci djubre, a da ga roditelji nisu prethodno zamolili da to učini, treba ga odvesti kod psihijatra, jer sa tim detetom sigurno nešto nije u redu.
Kod psihijatara i psihologa je čvrsto ukorenjeno uverenje da se bolesniku nikako ne sme pomagati privatno, u njegovoj kući, kao «usput». Ne, on mora da dodje na seansu, mora da ima svojih sat vremena, psihijatar mora da stavi časovnik na sto, pacijent posle seanse mora da plati ili bar da misli da je platio, jer mu se, navodno, samo tako može pomoći. U čemu je, zapravo, stvar?
Prvo, u pitanju je solidarnost medju lekarima, koja bi bila ugrožena ako bi se dozvolilo onima koji bi lečili besplatno, da to čine.
Drugo, treba ograničiti «maltretiranje» psihijatra. Pacijent ima tačno sat vremena na raspolaganju i zna da ne sme duže da zadržava lekara. To se mora poštovati, bez obzira da li je pacijent prećutao ceo sat, posle koga bi iz potrebe, poverenja koje je stekao u lekara, progovorio i «otvorio» se. Ne, on mora da ide, jer je platio vreme koje je utrošio. Pred sobom je, dakle, imao mašinu, živu mašinu koja će da mu pomogne.
Kako može jedan oštećen, očajan, nesrećan, nesiguran čovek da veruje psihoterapeutu koji ima sat na ruci, otvoren novčanik i tarifu. Kako može da veruje nekog ko mu je potpuni stranac i za koga je on isto to.
Nekad bi bilo bolje otići dobrom ispovedniku koji je, možda, manje obrazovan, možda i manje inteligentan. Medjutim, postoji verovatnoća da će baš on umeti nekada nešto više da kaže, samo zato što je čuo bezbroj priča i pratio bezbroj sudbina. Naravno, taj duhovnik nikako ne bi trebalo samo da preti, već bi morao i da prašta u ime Boga. Svakako, grešnik koji se ispovedi, treba da prodje odredjenu epitimiju (kaznu), da mu da jedan simbolični posao (da očita neke molitve, kleči na kolenima odredjeno vreme i sl.), kako bi se rasteretio i iskupio. Opraštanje grehova uvek mora da se, na neki način, zasluži. Psihijatri, psiholozi i pedagozi često mogu da posluže samo zdravim ljudima, kojima nisu potrebni. Zdrave osobe imaju dovoljno razuma da ne prihvate sve što im stručna lica savetuju, mogu dobro da prodju i da nadju izlaz iz nekog problema. Suprotna situacija je kod osoba koje su, na primer, u teškoj psihozi, a naročito je strašno osećanje odbačenosti koje je kod njih prisutno.
Posebno je strašno kada je, recimo, dete zdravo, iz dobre porodice, relativno imućne, dobro vaspitano, obrazovano, ali neshvaćeno u svom okruženju, zbog svoje bolesti, i potpuno odbačeno. Čak i rodjaci počinju da ga bojkotuju, beže od njega, neće ni da ga vide. Možda to dete ima razne kreativne ideje, ali nema snage ni podrške da ih realizuje. Ljudi ga na kratko prihvate, ali ubrzo se distanciraju vrlo hladno i mirno, jer često ne vole ni sami sebe, a kamoli to odbačeno dete. Neka osoba suprotnog pola bi mogla da pokrene nadu, podgreju simpatije. Medjutim, ubrzo sve to «pada» u vodu, budući da okolina toj osobi diktira da treba da bude sa nekom pametnom i mudrom osobom, a ne «budalom».
Ljudi žive pod jednim strašnim pritiskom, to je samo po sebi užasno. Malo se zna i govori o tome da fizička snaga često ne znači ništa. Kada čoveka napusti duševna snaga, telo postaje mrtvo.
Prirodni, biljni lekovi koji se mogu primeniti u lečenju psihoze ili neuroze su jako spori, «puževski». Oni deluju izuzetno polako i daju spore efekte. Delovanje ovih lekova je dvosmerno: 1) Oni stišavaju, pa potrebi i uspavaju osobu koja boluje od neke bolesti nervnog sistema, zatim umanjuju bol, grč ili oduzetost, ukoliko postoje.
2) Smanjuju posledice koje izazivaju nadraženi nervi na jednom mestu ili delu tela (na površini tela ili, recimo, u stomaku, plućima, na vratu i sl.
Biljni lekovi mogu delovati na uspostavljanje normalnog toka, mogu smanjiti ili ukloniti osećaj bola, uravnotežiti pokrete, kretanje i celokupnu osetljivost organizma, a mogu i pomoći bolesniku da se lakše izbori sa posledicama, time što mogu delovati u izvesnoj meri i na popravljanje opšteg raspoloženja, čime će njegovo stanje postati podnošljivije i za okolinu.
Razumljivo je i da je kod nervnih bolesti, za obnovu zdravlja i životne snage nerava potrebna odgovarajuća dijeta, koja neće delovati razdražujuće, već će umirivati. Kao prvo, potrebno je da u ishrani budu u dovoljnoj meri zastupljeni minerali, mineralne soli (arsena, kreča, fosfora, gvoždja) i vitamini (pogotovo kompleks B-vitamina). Ove sastojke treba unositi, isključivo preko namirnica, a ne koristiti sintetičke zamene, jer one nemaju pravu upotrebnu vrednost za naš organizam, već su samo blede kopije prirodnih supstanci.
Preparat Todoxin broj 1 (tečni, kašasti ili kapsule) deluje na jedinstveni neuroimunoendokrini sistem. Osim osposobljavanja odbrambenih snaga organizma i revitalizacije krvi, deluje i na ponovno uspostavljanje hormonskog balansa, koji je kontrolisan od nervnog sistema, pa se sa uspehom primenjuje i kod neuroloških oboljenja (neuroze, psihoze, skleroze i sl.). Todoxin broj 1 se može uzimati, u nekom od pomenutih vidova, 4 puta u toku dana (pre doručka, za prvu i drugu užinu i pre večere).
Raskuvano žito je izvanredno pomoćno lekovito sredstvo u tretiranju mnogih bolesti (oboljenja nervnog sistema, herpes zoster, multipla skleroza...), a i kod zdravih osoba za smanjenje nervoze i uticaja stresa, budući da sadrži ogromnu koncentraciju prirodnog B vitamina.
Sve vrste žita (ovas ili ovsene pahuljice, hmelj, ječam, raž, heljda), pa i integralni pirinač, mogu se kuvati dok se potpuno ne razmekšaju (raskuvaju). Ovako dobijena kaša se može koristiti kao baza za drugu hranu. Recimo, za doručak joj se mogu dodati lešnici, orasi i sl, uz dodatak cimeta. Kaša se može čuvati u frižideru 2, 3 dana i dodavati (dve ili više kašika, po želji) u supe, čorbe ili razna jela od povrća, desetak minuta pre nego što je jelo gotovo.
Ukoliko nije u pitanju osoba koja boluje od dijabetesa, u žito se može dodati med, suvo groždje ili smedji šećer. Voda u kojoj se kuvalo žito može se dodati jogurtu sa cimetom, a može se dodati i raskuvano žito. Naravno, oni koji nemaju dijabetes mogu taj «žitni jogurt» zasladiti medom, žutim šećerom, dodati npr. suvo groždje, seckane smokve ili suve šljive.
Čaj od korena ili cveta jagorčevine (Primula officinalis) deluje kao sredstvo protiv nervne slabosti, depresije i melanholije.
Divlja vrbena (Verbena officinalis) se primenjuje kao antineuralgično sredstvo, naročito protiv neuralgije trigeminusa i nervnog bola u uhu.
U prvom slučaju se uzima čaj u dozi 30 – 50 grama na 1 litar vode. U drugom slučaju, može se primenjivati obloga od istucanih stabljika biljke, skuvanih u mleku i pomešanih sa lanenim brašnom. Ta obloga se stavlja na obraz, blizu uha i slepoočnice.
Jorgovan (Syringa vulgaris) se može primenjivati protiv reumatizma uopšte, pa i reumatičnog oboljenja nerava. U Rusiji se mast od jorgovana priprema na sledeći način:
Sveže cveće jorgovana se stavi u lonac, zaliva se uljem i ostavlja da kosne na suncu 15 dana. Tako dobijenom mašću se mažu, trljaju ili spremaju obloge za obolela mesta.
Čaj od cveta breskve, u dozi 30gr. na pola litra vode ili mleka deluje ne samo na stolicu, nego i umiruje nerve, ali i smanjuje posledice prekomernog uzimanja sintetičkih lekova,
Zova (Sambucus nigra) se može primenjivati u vidu soka od crnih bobica, u dozi 20 – 30 gr. dnevno i deluje blagotvorno na sve oblike neuroze.
Medvedja šapa (Heracleum sphondylium) može se primenjivati u vidu alkoholne tinkture, naročito kod osoba kod kojih se javila polna nemoć usled neuroze.
Sasa (Anemone pulsatilla), u vidu alkoholne tinkture (30 – 50 kapi dnevno) ima svojstva da smanjuje razdražljivost, usporava rad srca bez promene krvnog pritiska, a deluje i na migrene i neuralgije.
Kao lek protiv nervoze se može primenjivati i mešavina 120 gr. čaja od valerijane (Valeriana officinalis) i 10 gr. vode od matičnjaka (Melissa officinalis). Potrebno je uzimati po 1 supenu kašiku mešavine na svakih sat vremena.
Sama valerijana se može koristiti kao čaj, koji se priprema od 15 – 30 gr. korena biljke na 1 litar vode.
Bosiljak (Ocymum basilicum) deluje protiv nervne nadraženosti, umanjuje i olakšava dejstvo nerava kičmene moždine. Može se primenjivati kao čaj posle jela, 5 gr. na 100gr. vode.
Pomorandža (Citrus aurantium), odnosno njen list, deluje blagotvorno na stanja nervne napetosti. Čaj se priprema od 6 – 10 gr. sušenog lista na jednu šolju kipuće vode.
|
|
