Odgovor je veoma jednostavan i jasan. Zvanična medicina se sve više kompromituje i ljudi imaju sve manje poverenja u nju. Za to je kriva sama medicina, a pre svega sami lekari. Sve češće se dešava da lekari prave velike greške, a da narod shvata da se sve manje bolesti može izlečiti.
Drugo, pogrešna lečenja su toliko česta da to već postaje alarmantno. Ni uloga medija nije zanemarljiva, budući da su sve više uključeni u sve tokove i da sve više zna. I ranije su bolesnici umirali «na pravdi Boga» i bez potrebe i ranije je bilo raznih neodgovarajućih dijagnoza i svašta se dešavalo, ali publicitet je bio mnogo manji. U vreme kada nije bilo televizije, radio je slušao relativno mali broj ljudi, u štampu je teško sve to moglo da prodre. Sada, kada je sve otvoreno, narod sve više gubi poverenje u modernu medicinu.
Ne smemo zanemariti ni to da zvanična medicina, sem što može da pomogne u malom broju slučajeva, postaje sve bolnija (injekcije, operacije, itd.), mučnija i skuplja. U najboljem slučaju, pacijent će primiti gomilu injekcija, dobiti antibiotike od kojih se ljudi već veoma plaše, jer su masovno obavešteni o lošem delovanju medicine. Sve više raste svest da su lekovi velikim delom opasni – leče jednu, a izazivaju drugu bolest, koriste jednom delu tela, drugi uništavaju, pa je strah od njih sasvim opravdan.
Besplatna medicina, socijalna zaštita, posebno u Srbiji, toliko se srozala i postala potkupljiva, neljubazna, neprijatna, bedna, uslovi očajni, da se ljudi ustručavaju da je koriste, ako baš ne moraju. Osim ukoliko ih hitna pomoć ne odveze, teško se odlučuju da odu sami i potraže lek. Svi ovi razlozi odbijaju narod od zvanične medicine i odbijaće ga sve više i više.
S druge strane, narod ima sve više poverenja u trave (prirodne lekove) i dosta pogrešno smatra da su biljke i svi prirodni lekovi apsolutno neškodljivi. To naravno nije tačno, ali je blizu realnom stanju stvari. Mnogo se teže neželjena dejstva mogu izazvati, recimo, čajem čak i od biljke koja nije baš tako bezazlena, nego nekim sintetskim pilulama.
Sama tradicija i jedno beskrajno dugo trajanje narodne medicine, svakako, uliva poverenje. Svako ima neko iskustvo ili bar neko predanje u porodici – neka baba, neki starac ili neki travar je čudesno lečio neverovatne bolesti. Naročito oni koji su beznadežno bolesni su vrlo spremni da potraže pomoć, recimo, travara i šire njihovu popularnost.
Narodna medicina je, u suštini, vrlo jeftina. To dolazi do izražaja, u najvećoj meri, kada je uporedimo sa zvaničnom medicinom, gde pacijent mora da potkupi lekara, ako hoće dobru uslugu u državnoj ustanovi, ili mora da plati odredjenu cenu, ako se odluči za privatnu kliniku. Ta cena u suštini nije visoka, ali siromašnom čoveku je to neuporedivo skuplje, nego da ode kod lekara prirodne medicine ili, uopšte, da se obrati nekome ko se bavi alternativnom medicinom. Sve alternativne medicine (homeopatija i dr.) su mnogo jeftinije od oficijalne medicine.
Najzad, narodna medicina, kao i razni vidovnjaci, horoskopi, astrologija i sve drugo prosto ulazi u modu. Razlog za to leži u beznadju, očajanju, situaciji kada ništa realno ne može da pomogne i da donese spas. Za većinu ljudskih problema nema racionalnog rešenja u državi, pa ni na celom svetu. Zato se obraćamo zvezdama, travama, vidovnjacima i svakome ko može da mu pruži neko ohrabrenje ili bar neko obaveštenje i prihvatljivo objašnjenje.
Možda alternativna medicina ne daje papir da je neki lek prošao sve faze istraživanja i da je zvanično odobren. Farmaceutski lekovi se odobravaju sve češće po kratkom (skraćenom) postupku, naročito ako iza firme stoji ime akcionara koji je bio ostao važna ličnost, naročito politička. S toga je razumljivo da se zvaničnomedicinski lekovi, u tim krugovima, smatraju neuporedivo sigurniji i bezbedniji za korišćenje od prirodnih. Zanemaruje se da biljni lekovi daju više nade (iza njih stoje stotine, često i više hiljada, godina) i utehe.
U zvaničnoj medicini je sve popularnije shvatanje da lekar nipošto ne sme da daje lažnu nadu i utehu (to su i naši lekari prihvatili od kolega iz država koje će pripadati Zapadnom rimskom carstvu i Amerike). Oni smatraju pitanjem časti da čoveku osudjenom na smrt ili, retko, nekom njegovom najbližem kažu od čega boluje i da će sigurno umreti – za nekoliko dana, mesec dana, godinu, dve... Kažu da će mu pomoći «iz sve snage», primeniti sve terapije, ali mu je to što uzima poslednje, jer neće ozdraviti, ni život mu neće biti produžen, ali će uzimati skupe preparate i debelo će se namučiti.
Travar će takvom pacijentu dati jedan lek koji ne boli i daće mu nadu – Jeste teško, jeste nemoguće, ali bilo je slučajeva da se poneko izleči, zašto ne bi baš taj pacijent bio jedan od tih koji su se izlečili? Zašto ne bio jedan od onih nad kojima je Bog izvršio čudo? I bolesnik se drži za čudo, porodica se drži za čudo i poslednji mesec ili poslednje godine njegovog života su ispunjeni nadom. Smrt je smrt i bolje da se dočeka sa nadom ili sa verom u neku šansu, nego da se dočekuje sa očajanjem i savetima, poput onoga – Budite uz njega, to su mu poslednji časovi! Ne, bolje budite uz njega, svi ćemo se potruditi, svi ćemo želeti da se desi čudo, a čuda se dešavaju, ne uvek, ali se dešavaju.
Nekada ni kolegijalnost medcinskih radnika i brojne preporuke nisu garancija uspeha terapije, o tome govori i sledeći primer. Roditelji čije je dete bolovalo od leukemije su informisali o svojoj nedaći najbolje prijatelje, koji su uspostavili kolegijalne veze sa dr Prentisom iz Kraljevske bolnice u Londonu. Ubedili su roditelje da njihovo dete ima jedinu šansu da preživi, ukoliko otputuje sa jednim od prijatelja i roditeljima u London gde će biti izvršena operacija presadjivanja koštane srži, koju najuspešnije u svetu izvodi pomenuti doktor. Taj zahvat košta 100,000evra, što iziskuje da roditelji prodaju sve što imaju. U Londonu se množe i potrebna i nepotrebna ispitivanja, dani ležanja, bolnički troškovi vrtoglavo rastu. A kad dodje dan operacije, roditelji treba da potpišu da njihovo dete ima dobre šanse, od 50 %, da preživi. I ovo je dovoljno za ovu horor-priču, jer cena, ako potpišete, nije 100,000, već 140, 150 000 evra. Ako ne potpišete i ne izvrši se operacija, onda do 50 000, jer su njihove analize «veoma skupe». A ja sam radio za tu bolnicu ne samo na leukemiji, već i na HIV / AIDS-u, kanceru dojke i imao izvanredne rezultate. Pomenutu pacijentkinju sam izlečio i to je sve koštalo oko 20 000 dinara. Moje kolege iz Beograda su govorile da se bogatim, a put pratioca (prijatelja) je koštao preko 20 000, ali, evra.
Naši lekari rade uz čuda, samo ih ne priznaju. Dovoljno je da razmotrimo presadjivanja koštane srži, jetre, pa i običan baj-pas. Jedan travar ili neko ko se bavi nekom vrstom alternativne medicine neće nikada reći imate šanse 50%, ovo je bolest od koje se umire. Ali svako ima pravo na čudo, borićemo se svi zajedno za čudo – i vidar, i bolesnik, i njegovi najbliži. Tu je neophodna i ona ljubav sa kojom mu žena, majke, ćerka prave te čajeve, razne trave, koje mu daju u odredjene sate, bdiju nad njim i intenzivno žele ozdravljenje bolesnika. Ta tolika masa ljubavi pomaže koliko i lek.
U zvaničnoj medicini nema ljubavi hirurga koji izvodi operativni zahvat, medicinska sestra koja daje hemoterapiju to čini bez ikakvog osećaja, pacijent se zrači u posebnoj komori i svi zdravstveni radnici strepe da ne budu ozračeni. Jedino što možete dobiti je jedan ljubazni osmeh i to je sve, naravno samo ukoliko je lekaru dat dodatni novac.
Kada se neko od teške, da kažemo, neizlečive bolesti leči alternativnom medicinom, u tom procesu lečenja učestvuje cela njegova porodica, komšije, rodjaci, prijatelji. Svako da po mrvicu svoje želje i ta želja, ta ljubav koja se upućuje bolesniku vredi skoro koliko i lekovi. Ona popravlja bolesnikovu auru, njegovu dušu, daje mu snage, krepi ga.
U savremenoj medicini nema ni ljubavi, ni želje. Bolesnik postaje pacijent koji se zove «pankreas», «žučna kesica» i sl. i stavlja se na traku jedne mehaničke usluge i tako se, u boljem slučaju, dodje do ozdravljenja, u gorem – do beskrajnog, doživotnog maltretiranja, a u trećem – do ekspresnog odlaska u smrt.
Zvanična medicina leči po tablicama, šemama, a alternativna medicina leči čoveka, čovek leči čoveka (čovečnost, duševnost, molitva, pobožnost, blagost, melem za dušu i ranu i bolest, prirodom protiv neprirode, biologijom na biologiju). Ne ide ili retko ide nebiologija na biologiju uspešno i bez posledica. Hemoterapija i zračenje, neorganska, pa i organska hemija na duševno, duhovno živo biće mogu samo negativno delovati. Posebna stvar je i to što su prirodni lekovi koji su dati svetu koji se kreće. Znači, biljke su date životinjskom svetu koji se kreće, za hranu i lek. Čovek treba sam da zna, kao što pas ili mačka odlično znaju kada se razbole, gde će da odu, koju travu da izaberu, da je pojedu i da se izleče i ako se ne hrane biljkama. Tako i čovek koji je deo prirode (prirodni čovek) ustvari zna šta mu treba on oseća po mirisu, samo ako se opusti, šta je za njega dobro, a šta štetno i otrovno.
A kućnim ljubimcima, psima i mačkama, koje sam lečio nije padalo na pamet da traže meso, iako su mesožderi. Konzumirali su Todoksin i biljne proizvode (soju, sojine mlečne proizvode). Naravno da i životinje osećaju šta im je današnje meso donelo, kao i hrana nafilovana hemijom, da bi se prevarilo čulo ukusa. A čovek je svaštojed, a većina lekar, još, kaže - Jedi razna mesa i proizvode životinjskog porekla, da bi dobio snagu!
Pritom se previdja da vidljiva snaga ne znači mnogo, ni za otpornost organizma, čak ni za njegovu pravu snagu. Za krepkost i kvalitetnu dugovečnost je potrebna, pre svega, prirodna energija i to ona biljnog porekla.
A o beznadju i lečenju duše mora se posebno govoriti, jer je i to jedna značajna oblast delovanja. Svakom pojedincu koji oboli potrebno je lečenje duše. On ne mora da bude šizoidan, ne mora da bude neurotik, ne mora da bude nikakav pacijent za psihijatra, čak ni za psihologa, on je samo jedan ojadjen, obeshrabren. Nevolja je u tome što su takvi ljudi postali pretežna masa stanovništva. To je i jedan od bitnih uzroka bele kuge, ne jedini, ali jedan od bitnih. To beznadje, to očajanje, ta izgubljenost. Čak i oni koji veruju da postoji izlaz iz trenutne situacije, ako nisu stari, ako nemaju dosta iskustva i nisu videli razne promene u istoriji brzo će podleći opštem osećanju beznadja. Druga situacija je sa onima koji nisu stari, ne znaju ili samo površno znaju istoriju u ne doživljavaju je kao deo ličnog života. Taj deo populacije gledaju na ovu situaciju, u kojoj žive već godinama, kao definitivnu i ne mogu da vide kraj svemu tome.
Malo je onih ljudi koji su u toj meri stabilni i zreli, da bez ustezanja kažu da sve ima svoj kraj i sve će se promeniti, biti drugačije i sigurno bolje, a nije najvažnije na svetu da oni to dožive. Neko će, svakako, to doživeti, a ostali bi trebalo da žive kvalitetnije u onome što im je dato. I u najgoroj situaciji, najgorem očajanju, najgorim uslovima, čovek sve to sebi može da poboljša, malo ili mnogo, ali važno je da može.
Ispitivanje značaja telesnog za duševno zdravlje nije ništa novo, samo je važno kako se na to gleda. Jedan, recimo, specifični hormonalni poremećaj, ne moraju biti u pitanju samo polni hormoni, već i svi ostali koje luči jedan organizam, znači ako nastane jedan hemijski disbalans u organizmu (izazvan povredom, traumom, infekcijom, svim mogućim nefizičkim faktorima) može da dovede do poremećaja ponašanja, psihičkih poremećaja čak do prave psihoze.
O svemu ovome, naravno, savremena psihologija uopšte ne razmišlja. Onda, ako se dugo i u velikim količinama uzimaju hemijski, sintetički lekovi, dolazi neizbežno do hemijskih poremećaja u organizmu. Većina psihičkih oboljenja je, u suštini, u vezi sa hemijskim poremećajima. Možda bi to bio jedan dobar put i za lečenje psihoza.
Psihijatrima, uglavnom, ne pada na pamet, i pored toga što pacijente leče lekovima, nekada i vrlo drastičnim, da istražuju sistematski hemijski sklop, recimo šizofreničara, pa da ih uporedjuju. Da vide, na primer, koliki broj šizofreničara, u uzorku od recimo sto pacijenata, ima sličan, vrlo specifičan i nenormalan odnos različitih gradivnih materija u organizmu. Recimo: metala u tragovima, vitamina, hormona, da utvrde eventualne poremećaje u pretvaranju alkohola u šećer, šećera u mlečnu kiselinu i ugljen-dioksid i vodu. Ukratko, treba utvrditi šta je to što se dešava, a izaziva osećanja nezadovoljstva, nervoze.
Nije stvar u tome da se nezadovoljan čovek, koji objektivno nema razloga za svoje nezadovoljstvo, ali je permanentno nezadovoljan, ipak, ne smatra duševnim bolesnikom. Možda rešenje ne leži samo u tome da se nadje uzrok njegovog nezadovoljstva ili da se on «presloži», da se «kockice» koje su se u njemu pomešale pažljivo preslože, te da on više ne bude nezadovoljan. Ne znam da li mi je ovakvo vidjenje problema donelo poštovanje kod ljudi i od ljudi koji su tražili pomoć od mene, u periodu od više decenija, koliko sam se bavio psihoanalizom, pa i psihoterapijom.
Nekada može biti u pitanju lučenje neke supstance, ubrzan rad nekog organa, žlezde (ne mora to da bude tiroidna žlezda, kortikoidi, hipofiza, hipotalamus, timus, već i komunikacione supstance, transmiteri, naročito na nivou neuroimunoendokrinologije).
Moguće je da us hiperfunkcija i hiperprodukcija dovodile do brzog eksponiranja genijalnosti u nekoj oblasti ili uopšte ta genijalnost može da bude poremećaj, mada to ne mora uvek biti slučaj. Genijalan može i trebalo bi najčešće da bude jedan savršeniji organizam i psihofižički sklop čoveka. To je jedan napredak od neandertalca, pa nadalje. Ali može da bude stvarno jedna patološka situacija, naročito kod vunderkinda. Kako se dogodi to da mozak počne da sazreva velikom brzinom? (mada je vunderkind, ipak, posebna priča i nikada ne mora do dostigne stepen genija, već može da završi svoj razvoj kao mediokritet, što postaje oko 8,9-te godine. Ako doživi 15-tu ili 30-tu najčešće bude jedan prosečan, običan čovek).
To je kao kada cvet uzgajate pod posebnim uslovima. Kada obezbedite preveliku količinu toplote, recimo, jednom amarilisu, čini vam se kao da raste na vaše oči. Juče ste ga posadili, a on najedanput raste, raste i za 10 dana je dostigao ono za šta bi mu trebalo 3 meseca, u drugim uslovima. On procveta jednog dana i uvene prevremeno, umesto da mu cvet traje desetak dana. Neki nenormalni uslovi su doveli do toga – ili je dobio suviše «jaku» zemlju, previše toplote, sunca i svetlosti i eto – krah! Sve se luči brže, pogotovo hormon rasta ili se javi spazam, pa se sve sporo ispoljava.
Naravno, psiha uvek deluje na fizičko zdravlje. To ne možemo poreći. Vrlo je učestalo, čak možemo reći da je skoro pravilo da nezadovoljstvo, nesreća kod ljudi koji su manje jaki, koji su labilni, dovodi do psihičkog oboljenja. Redji slučaj je da je neko psihičko oboljenje, recimo paranoja, izazvano jednim disbalansom organizma, ali i tako nešto se javlja.
Često se ljudi truju farma lekovima, koji dovode do: ataksije, raznih vrsta nesigurnog hoda, držanja, teturanja, nesvestice... Kada takva osoba krene na specijalističke preglede, lekari ustanove da mu nije ništa, a kod njega nedostaju transmiteri (dopamin, acetil-holin). Kao posledica, dolazi do prekida veza izmedju nervnih vlakana i nervnih i mišićnih vlakana. Daleko od toga da mu nije ništa!
Postoji jedna bitna stvar na koju ljudi zaboravljaju. Kada se čovek ujutru probudi, najčešće u detinjstvu, a neko to sačuva i do duboke starosti, pa se oseća dobro, jutro je lepo, a on je preplavljen srećom i zadovoljstvom ni zbog čega. Sunce sija, nebo je plavo, on ima ruke, noge, u stanju je da istrči napolje, ima neke obaveze, da ode u školu, a naučio je sve lekcije ili treba da ode u fabriku štancuje neke predmete, pravi cipele, udara čekićem i prav nešto od drveta... On nema posebnog razloga za sreću. U tom trenutku nema samo razlog da bude nesrećan i to je ono što je izuzetno važno i na osnovu čega se mogu deliti ljudi – jedni su nesrećni samo kada imaju razlog za nesreću, a drugi su srećni samo kad imaju razlog za sreću. Znači njihova nesreća je permanentno stanje, ako im se desi nešto, oni su srećni i to traje relativno kratko. Recimo, dodju rodjaci iz daleka i svi će se obradovati voljenim i dragim rodjacima, ali već posle tri dana oni nisu razlog za sreću.
Čovek koji je uvek srećan, a nesrećan samo kada ima razloga za to biće objektivno nesrećan, ako mu umre neka druga osoba. Ta nesreća će polako, vrlo postepeno da se leči, rana će jednog dana da zaraste i on će ponovo biti srećan, kad prodje izvesno vreme i kad prevazidje to. U suštini, i za životinju i za čoveka je sasvim dovoljno da je zdrav, pa da bude srećan, a čak ne mora ni da bude zdrav. Posle bolesti koja je, recimo, donela mnogo bolova, ako prestane da oseća bol, osetiće ogromnu sreću. Da prestane, recimo, da ga boli glava, zub ili je zastao negde da posmatra zdrav i lep svet kako prolazi.
Negde je već opisan prizor cigana robova koji su se okupili uveče posle teškog rada. Imaju okove na nogama i kugle, okupili su se oko vatre, mir, nema više rada, batina. Dobili su nekakvu večeru i to je takva eksplozija zadovoljstva, oni igraju, pevaju, smeju se... Tolike radosti nema u celom gradu, kao oko te ciganske vatre i večere.
Šta je, zapravo, potrebno čoveku da bude radostan? Ovi cigani su radosni jer ih ništa ne boli, više ih niko ne juri, ne bije ih nadzornik, na okove su navikli. Prosto, organizam luči hormon sreće, Bog ima je dao da im život bude lakši.
Naši cigani nemaju sidu. Šta je to u njima što ne dozvoljava da se virus razvije i unesreći ih? Postoji nešto dublje, ali kako je i kako će biti kod civilizovanih i mešanih cigana? Mislim da je tu, ipak, drugačija situacija. Kada oni izgube vezu sa tom svojom kulturom, više hiljada godina starom, gde se sve zna, gde se sve povezuje u zajednicu izdvojenu od ostalih, gubi se i urodjena odbrana i blokada razvoja mikroba, virusa i sl.
Cigani imaju tu svoju količinu patnje, tuge, ali imaju i sposobnost da to odneguju na jedan divan način. Jednostavno nemaju kočnica, tuku se, svadjaju, vrište, plaču (prazne se), raduju se... Te tuče ne donose povrede neretko možete čuti, dok idete ulicom, kako se strašno deru i vidite kako ciganin naizgled jezivo tuče svoju ženu. Ako se umešate da je odbranite, prva će ta ciganka da skoči: «Šta se tebe tiče, pa to je moj čovek, moj muž! Šta se ti mešaš? Ti ćeš da ideš u naše ciganske svadje?!». I ispadnete budala.
|
|
