NOVA BIOMEDICINA DO 2025 GODINE

 


Prim. dr sci. Todor Jovanović 
 


U istorijskom sukobu Bešama sa Pasterom, obojica su bila u pravu. Svaki ima svoju čvrstu istinu jer je nepobitna istina da infekcije dolaze i spolja i da čovek može da se inficira bakterijama i virusima drugog čoveka i onim mikroorganizmima koji lete u vazduhu. Isto tako, nepobitna istina je da svako živo biće ima svoj fond raznih bolesti i dispozicija za bolesti, „spavajućih“ bakterija ili premalo bakterija.


 U svakom slučaju, postoje bezbrojni potencijali za određene bolesti. Naravno, ne za sve jer postoje ljudi koji nikad ne dobiju neku bolest, bez obzira na to koliko se izlagali infekcijama. Dobar primer je herpes zoster. Ko nije imao ovaj virus u srednjem veku nije mogao da oboli od kuge. Danas, onaj ko nema h. zoster  može da se inficira HIV-om, ali ne može da oboli od side.


Ima i ljudi koji dobijaju neke bolesti koje su infektivne, a da se svi pitaju kako su ih dobili.


Čovek može da oboli od tuberkuloze, a da nije uopšte došao u dodir sa drugim tuberkuloznim bolesnikom. Prosto, on to ima, stvorile su se mogućnosti i bolest se razvila polako ili je postojao neki mali impuls sa strane i bolest je strašno buknula, pošto je imala potencijale u organizmu.


Za razliku od klasične tuberkuloze, koja je vrlo kontagiozna (zarazna), TBC koja prati HIV-infekciju ne prenosi se sa obolelog na njegove ukućane, decu i odrasle. To je tzv. TBC koju izaziva mikobakterijum avium kompleks.


Narano, ne dolaze sve infekcije spolja. Još manje su sve infekcije unutrašnjeg porekla. I jedno i drugo ima svoje mesto. U svakom slučaju, događa se nešto drugačije u svakoj prilici postoji nešto specifično i nešto samo za tu priliku, bez obzira da li je to živo biće nekog visokog biološkog ranga ili je to neka mala biljka.


Hajde da uzmemo primer kancera koji je problem koji nastaje iznutra, ako kancerogene ćelije, zvane sorabi, uđu u bolestan odnos sa organizmom, pa se čovek loše oseća. To ga nervira iznutra. I može da se kaže da se stres javlja usled bolesti. A kancer može da se dobije i spolja. Pre svega od polio vakcine i virusa SV 40 i fomi kojima je kontaminirana, ali i od stresa, hemijskog zagađenja, itd.


Šta su kancerogene ćelije? To su originalni sorabi, tj. pramikroorganizmi, a metastaze su kopije soraba, mitohondrijske strukture.


Znači, metastaze su kopije koje idu svojim putem, krvotokom ili limfotokom, do jednog organa koji je, da kažemo, kompatibilan na neki način sa glavnim organom, tj. sa organom primarnog razvoja bolesti i tamo se, ustvari, pravi kopija kancera.


Znači, taj kancer u metastazama se mnogo teže leči i mnogo manje može da bude uklonjen radikalnim sredstvima. Metastaze bismo mogli nazvati fantomskim bićem bolesti. Znači, to nije širenje infekcije na pravi način. Jer kako saznajemo, kako možemo da vidimo? U redu, uzmemo biopsiju iz tumora koji je metastaza i tumora koji je primarni karcinom, kako možemo da vidimo razliku i kako možemo sa sigurnošću da kažemo šta je primarni tumor, a šta je metastaza? Zato što su različiti, što nisu jednaki.


 Ovaj primarni tumor, pošto ima svoje (uslovno i simbolično rečeno) biće, pošto je individua, reaguje, sa njim može da se komunicira nožem, lekovima, zračenjem, hemoterapijom, nekim ličnim treningom, dijetom, na razne načine. Međutim, na metastaze ne možemo da delujemo jer su one nebiće. Kad krenu metastaze, šta se može? One su „fantomi“, sa njima ne može da se komunicira. One ne reaguju ni na kakvu agresiju iz spoljnog okruženja, sa strane ljudske pameti. Znači, nisu partner, kao što ne može da se komunicira ni sa kakvim prividom, ni sa kakvom fatamorganom... Izlaz je u tome da do metastaze ne dođe.


Ako do metastaze ipak dođe, pomaže jedino čišćenje organizma. Znači, trebalo bi videti na kakvoj podlozi, kakvoj bazi, metastaza živi. Tu podlogu, za te kancerogene kopije, treba napraviti neprijatnom, neprihvatljivom, neprivlačnom, nesigurno. Prosto, treba im ograničiti razvoj jer nema uslova. Kako to uraditi? To se razlikuje od slučaja do slučaja. Dijeta je dobar pristup, ali i psihoterapija, neke psihološke vežbe, čak i fizičke vežbe. Naravno, može da se primeni i neko zračenje, dijaterapija (Teslinim visokofrekventnim strujama, recimo protiv bolova), zatim terapije kiseonikom i ozonom.


Nevolja je u tome što će zvanična medicina lako da pređe preko smrtnog slučaja koji se desio od bilo koje bolesti, posle bilo kakve intervencije, nego što će da pređe preko smrtnog slučaja kod izlečive bolesti, ako je na njoj „nelegalno“ intervenisano. Znači, ako je na bolesniku koji 100% treba da umre  primenjeno nešto što je u eksperimentalnoj fazi, onda je to ubistvo. Ako čovek umre posle jedne letalne operacije ili zračenja ili hemoterapije, onda će se reći da je ta bolest neizlečiva i da je sve pokušano. Oni smeju da pokušaju sve što je dozvoljeno. I taj čovek posle sve te torture i maltretiranja umre i to je u redu. Jeste u redu ako čoveku psihološki znači da se za njega medicina bori i da mu daje nadu. Da li je nada lažna ili nije – nebitno je. A nada je uvek lažna. Ne bi se tako zvala, da je sigurna.


Alternativnom terapeutu zvanična medicina ne uzima u obzir ljude koje je izlečio, već samo one koje nije izlečio. I tada se piše da najmanje jedan slučaj kancera nije izlečio. Znači, samo za jedan slučaj se zna. Stvar je u tome što oni imaju vlast u medicini. Kako je imaju i kako su je stekli?To je stvar istorije medicine. Ali, stekli su je i još uvek je imaju. Pa i Pastera su uništili telesno i duhovno, bio je proglašen za ubicu i ludaka, da bi kasnije bio prihvaćen.


Sve ono što zvanična medicina nudi za onoliki prostor lečenja je pogubno za organizam nosioca bolesti. Znači, kad obolela osoba dobije meta-promene, kancer se pojavljuje na udaljenim mestima u organizmu i kad on „bukne“ na sve strane, bez obzira da li je primaran ili sekundaran ili tercijaran  ili je to samo „fantom“ bolesti, on mora da bude tretiran na jako velikoj površini samog tela i naravno to je često ubistveno.


Vrlo je teško podneti zračenje i hemoterapiju za jedan primarni tumor koji je operisan i to isto podneti za čitav niz tumora. Najgore je ono što može da se predvidi – to je taj put. Ako ide jedna metastaza, recimo, od debelog creva na jetru, taj put je relativno dalek. A ceo taj put je već napadnut, on je već opsednut i trebalo bi ga tretirati u celini.


Zamislite kakav je užas za organizam da ceo jedan put, od debelog creva do jetre, bude tretiran zračenjem ili hemoterapijom, nekim nedovoljno proverenim drastičnim lekovima koji će na tolikom prostoru da deluju.


Šta radi metastaza? Ona će krenuti na sve strane da se povlači. To znači da treba raditi na celom organizmu (Teslina strujna terapija, ozon, kiseonik, maske...). Zato kad dođe do metastaza, prognoza često može da bude vrlo pesimistična, ako zvanična medicina krene sa zračenjem i hemoterapijom, sa koje su često skinute sve uvozne dozvole (kao recimo Gazarov talidomid koji sad lansira po Vojvodini, iako smo se skoro potukli pre 25 godina u Londonu zbog toga što sam se protivio tome da moji pacijenti u San Stefan i Kromvelovoj bolnici primaju talidomid).


Prognoza je skoro sasvim dobra i mnogo oblika kancera može sasvim lepo da se izleči, ako se na vreme hirurški odstrani. Znači, ne dozvoliti tumoru da „razmišlja“ o metastazama i da se čak i ne priprema za metastaze („duša“ tumora). On je tu na svom mestu i izvadi se, sanira se i nema ga više. Ako se i pojavi nov tumor, on je primaran i, kao takav, daleko manje opasan. Primarni tumor je ranjiviji, podložniji uništenju i bilo kakvom tretmanu (Todoxinovi prirodni dijetetski preparati osposobljavaju organizam, sa i bez kancera, da luči autointerferone – alfa, beta i gama i podrgupe i svih 17 vrsta interferona, sadrži i vitamine B12 i B17, koenzim Q10, interleukine – Il-1 i Il-2, hemokine, citokine i ono što sadrži patentirani materijalni imunitet, vibraciono talasni imunitet i prasupstrat svesti, kao treći imunitet). Todoxinovi preparati su prošli najsavremenije kontrole u Vašingtonu (Betezdi), Torontu, Štokholmu, Londonu, Gracu, Orenburgu (Rusija), Jokohami i Tokiju, u Južnoafričkoj republici.


Na nedavno završenom Kongresu u Beogradu, zaključeno je da ćemo rano otkrivati ranice na grliću materice ako se sve žene obavezno i besplatno kontrolišu, a ranice tretiraju na razne načine. Smrtnost je velika ako se ne ide na ove preglede. Vrlo malo ili ni malo se ne pominje preventiva – da ne dođe do pojave ranice i / ili kako je uopšte došlo do nje, koji je uzrok. Glavni uzrok je kontaminirana, pre svih, polio vakcina i to majmunskim virusima – fomi i SV-40.


Skriveni ubica nailazi stazom polio vakcine, vakcine protiv malih boginja, vakcine protiv malarije… Otporan je i prosto zaljubljen u liofilizaciju svog bića. Može da se skrije (deponuje) u sve oblike vakcina. Omiljena mu je polio. Ime mu je SFV (Simian Foamy Virus).


Kada se gaji sa HeLa ćelijama, dobija konspirativno ime: HSFV (humani fomi virus). Vodi poreklo od zelenih majmuna. Izaziva nervna oboljenja, kancer, leukemiju, autoimuna oboljenja, tireoidizam. I to nije sve. To je samo deo spiska.


Pre više od pola veka, u medicinsku praksu je uvedena primena žive polio vakcine, tzv. Sejbinove vakcine. Pripremljena na kulturama tkiva bubrega majmuna, delovala je kao istinsko rešenje velikog zdravstvenog problema nazvanog poliomielitis (dečija paraliza).


Postojala je još jedna vrsta polio vakcine, tzv. Salkova vakcina. I za njenu proizvodnju su korišćeni bubrezi majmuna ali, ona je bila "mrtva" (inaktivisana).


Ne dugo nakon početka njihove industrijske proizvodnje, nenadano se pojavio veliki problem. Naime, majmuni su u istraživačke centre dopremani iz divljih predela Afrike, Amerike i Azije, a mogućnost da sa njima dospeju i za majmune bezopasni, a za ljude veoma opasni virusi, svakim danom je postajala sve realnija. I pored svih mera predostrožnosti, povremeno je dolazilo do laboratorijske infekcije osoblja koje je bilo u kontaktu sa majmunima ili njihovim kulturama tkiva.


Jedna od takvih infekcija, u to vreme nepoznatim virusom, dogodila se 1967. godine u Marburgu i Beogradu. Obolela je 31 osoba, a od njih devet umrlo. Nakon ovog incidenta, Svetska zdravstvena organizacija je pooštrila propise i mere kontrole upotrebe majmunskog tkiva u proizvodnji prvenstveno žive vakcine protiv dečje paralize. Do danas je, međutim, ostalo nejasno zašto je od javnosti sakriveno da je marburški virus, osim Nemaca, odneo i živote Srba te 1967? I kako je moguće da nije, s obzirom na uobičajenu praksu, dobio naziv – beogradsko-marburški virus?


Uprkos svemu, i dalje je većina majmuna, čiji su bubrezi korišćeni, bila zaražena latentnim virusima. Majmuni ih, naime, mogu nositi bez kliničkih znakova oboljenja. Jedan od najčešće izolovanih latentnih virusa bio je – Foamy virus majmuna (Simian foamy virus).


SFV se, naime, prenosi disanjem (dahom). Šta se događa sa čovekom-nosiocem ovog virusa? Zašto se radilo (i još uvek se to čini) množenje SFV na HeLa ćelijama? Da bi se stvorio HSFV i na različite načine "poklonio" čoveku? Možda, ko zna. Nisu bez razloga po kratkom postupku uklonjene Salkove inaktivisane (mrtve) vakcine i "isforsirane" Sejbinove atenuirane (žive) vakcine. Možda zato da bi se očuvali ostali prateći virusi u aktivnom (živom) obliku? Možda, ko zna. Humani polio virus se atenuira, a svi majmunski virusi ostaju živi. Pre svih, SFV.


Simian foamy virusi pripadnici podfamilije Spumavirinae, zajedno sa podfamilijama Oncovirinae i Zentivirinae čine familiju – Retroviridae. Retrovirusi su veoma rasprostranjeni u prirodi. Izolovani su iz glista, insekata, riba, gmizavaca, ptica i sisara. Kod domaćina mogu da izazovu niz malignih i nemalignih oboljenja: anemiju, autoimuna oboljenja, osteoporozu, paralize, pneumonije, hronične leukemije, limfome, sarkome i karcinome, sindrom stečene imunodeficijencije kod ljudi – AIDS, encefalomijelitis kod ovaca, anemije kod kopitara.


Ovaj HFV (humani fomi virus) se, dakle, nalazi u organizmu velikog broja ljudi, a mnogi od njih ne oboljevaju od kancera ili nečeg drugog. Ali, kada organizam oslabi posle stresa, fizičkog, psihičkog ili nekog drugog, on izbija na "videlo". Bolest se ispoljava. Tako, recimo, devojke koje se izgladnjuju u okviru rigorozne dijete za slabljenje tokom dužeg perioda, a nisu izabrale pravi trenutak za sprovođenje takvog režima, nenadano dobijaju leukemiju. Naravno, leukemija se ne dobija od gladovanja. Da je to slučaj, svi fakiri, isposnici, monasi i sva sirotinja, imali bi leukemiju. Reč je o tome da je devojka u jednom trenutku dovela vlastiti organizam do šoka u kome je njegova odbrana zakazala ili se dogodilo nešto neuobičajeno, veštačko, i, recimo, u jednom od pet hiljada slučajeva se pojavila leukemija.


Zahtevi Svetske zdravstvene organizacije za proizvodnju i kontrolu vakcine protiv poliomielitisa, još uvek ne obuhvataju obavezno testiranje kultura tkiva i finalnih vakcina na prisustvo retrovirusa. Uočeno je, između ostalog, da su pojedine doze polio vakcina, proizvedene na kulturama bubrega afričkih majmuna, sadržale i retroviruse tipa C.


Na kraju, neophodno je reći da je veliki broj doza polio vakcine istovremeno kontaminiran fomi virusom i vakuolizirajućim agensom SV-40. U ranoj fazi pojavljivanja, citopatogeni efekat SV-40 virusa je veoma sličan citopatogenom efektu SFV u kulturama tkiva bubrega majmuna. Pasažiranjem uzoraka hranljive podloge sa kontrolnih kultura tkiva bubrega majmuna na primarne kulture tkiva bubrega majmuna i kunića, omogućava utvrđivanje izvora citopatogenih promena u inficiranim kulturama tkiva. Za razliku od SFV, SV-40 virus će svoja citopatogena svojstva ispoljiti samo u kulturama tkiva bubrega majmuna.


Kod nas na Trolaku, majmuni su samo „anestezirani“ i rađena je pasaža kroz bubreg majmuna pod opštom anestezijom. da bi odgovorni molekularni biolog bio siguran da će sve viruse iskoristiti iz organizma živog majmuna, onako kako nalažu propisi , a ne da se prvo izvade bubrezi i rade pasaže polio virusa kroz njih. Majmuni se nabavljaju iz rezervata ili divljine i većina ih je zaražena pomenutim majmunskim virusima (fomi i SV 40). Na ovaj novi način, oko 61% žena dobija tumore na dojci i urogenitalnom traktu.


Krajnje je vreme da čovek shvati kancer, leukemiju i ostale pomenute bolesti, kao posledicu nečega što se u organizmu dešava, a što je krajnje razumno. Znači, ne može da se kaže: "Uzimaš hranu sa karcinogenim materijama, verovatno ćeš dobiti kancer". U dobrom delu namirnica koje čovek koristi u svakodnevnoj ishrani ima karcinogenih materija. Sličan je slučaj i životinjskim i biljnim "menijem". Srećom, pretežna većina ne oboljeva od kancera…


Sve žene, ipak, treba da kontrolišu  pojavu eventualnog nalaza ranice na grliću materice. Ali, ona se kod većine žena ne javi nikad u životu. Procenat oboljevanja od kancera među stanovništvom je, globalno, relativno mali. Tek onda treba izvršiti podelu na razne vrste kancera, pa na razna mesta gde će se pojaviti. Čak i ako je on najčešći kod žena, ipak je to mali procenat, u odnosu na one koje ga nikad neće dobiti. Zašto bismo pravili paniku i sve žene redom slali na pregled. Prvo, tako nešto je neizvodljivo. Neće sve žene da dođu i kontorlišu se jednom godišnje.


Kad se ustanovi ranica na grliću materice, prvo se malo „strugne“, pa se uzme biopsija, pa se radi krio ili neka druga terapija, pa se onda odstranjuje i ono što je zdravo, pa se često vadi materica, pa se prati da li se kancer širi na jajnike, pa onda njih ukloniti – bolje nego jetra ili dojka. Mislim da sve te organe, bez kojih se može i koji su skloni da se na njima pojavi kancer, treba da budu držani, prosto kao manje zlo.


Znači, kancer grlića i tela materice je izlečiv, tako što se ukloni materica. Ostaće jajnici, a ako se pojavi i na njima, uklanjaju se. Za sve to vreme čuvaju se drugi unutrašnji organi na kojima je kancer mogao opasnije i mnogo malignije da se pojavi. Naravno da nije isto imati kancer na plućima ili mozgu ili jetri, pa čak i debelom crevu – sve je to komplikovanije.


A zašto je, uopšte, potrebno plašiti žene? Kad se nešto pojavi u samom početku, ako je žena od onih koje redovno idu ginekologa i redovno se kontrolišu, ona upada u paniku. Žena koja ne želi da ide na kontrole, ne voli, neće da zna da to može da joj se desi. Ali, one koje mogu da budu zaplašene, koje su sklone hipohondriji, pristaće da bude proveravana. Lekar će joj reći da je sve u redu i da nema ništa, ali da sačeka godinu dana i možda će se nešto pojaviti. Takva žena, za to vreme, može da dobije kancer jetre. Za 3 meseca može da se javi vrlo ozbiljan oblik kancera.


Odlučujući događaj koji prethodi razvoju nekog tumora treba, zapravo, da se traži u genskim promenama polazne ćelije, znači - u prvoj ćeliji od koje deljenjem nastaje tumor. Pošto je to, po pravilu, telesna ćelija, a ne jajna ili semena ćelija, ova promena se ne nasleđuje, već pogađa samo pojedinačnog pacijenta.


Skoro je sigurno da jedna normalna ćelija mora da prođe više međusobno nezavisnih promena pre nego što se deformiše. Nije, dakle, dovoljna samo jedna "greška". Tako je u posmatranjima kultura koje su bile zaražene virusima koji izazivaju rak uočeno sedam i više pojedinačnih promena od normalnog stanja, koje su, osim toga, morale da se jave u određenom redosledu pre nego što je nastao tumor.


Posledice se onda odražavaju na funkciju i izgled ćelije. Najupadljivije promene jesu nekontrolisani rast, izostanak daljeg razvoja, nepostojanje starenja odnosno nema programirane smrti ćelije. Međutim, i izgled, metabolizam i molekuli na površini ćelije, koji služe međusobnom prepoznavanju, mogu da ćelije raka razlikuju od ćelija onog tipa tkiva od kojeg stvarno potiču.


Ove promene mogu se, recimo, uočiti na materijalu sa biopsije. Druge se mogu videti preko određenih produkata promenjenih ćelija koji se ispuštaju u krv (tumorski markeri).


Nasledna supstanca hemijski je sastavljena od dezoksiribonukleinskih kiselina, velikih molekula koji su povezani u duge, spiralno upletene lance. U redosledu tih molekula zapravo je kodirana informacija, kao u Morzeovom pismu. Ti lanci, opet, upliću se na način koji je karakterističan za svaku vrstu. Najveća "klupka", koja se mogu videti pod mikroskopom nazivaju se hromozomi.


Morzeovo pismo nasledne informacije očitava se i "prevodi" jednim složenim mehanizmom. Pojedini delovi sadrže planove montaže za belančevine ili proteine od kojih je telo sastavljeno, drugi delovi kodiraju belančevine koje, opet, postaju transmiteri ili upravljaju drugim funkcijama. Ima i delova koji sami upravljaju procesima očitavanja, a da ne bivaju neposredno "prevedeni", i velikih delov čija jasna funkcija nije bila utvrđena do pre nekoliko godina. Pretpostavlja se da u čoveku ima oko 100.000 takvih različith informacionih jedinica. Svetski "Projekat o ljudskom genomu" (Humane Genome Project), u nadmetanju sa privatnim istraživačima, uspeli su 2000. da naprave obimnu "kartoteku" ove sheme. Time još nisu rastumačeni pojedinačni procesi upravljanja.


Izmenjene hromozome ćelija raka posmatrao je već zoolog Theodor Boveri oko 1910. godine pod svetlosnim mikroskopom. Međutim, on nije mogao da ih sredi sistematski. Kod jednog određenog oblika leukemije američki genetičari prvi put su 1960. utvrdili jedan izmenjeni hromozom. Pomoću savremenih metoda molekularne biologije istraživači raka vide danas još dublje. U mnogim ćelijama tumora nedostaje deo genskog materijala, a nema ni razmene materijala među hromozomima. Ne mora, međutim, uvek neki deo nasledne informacije biti uništen, pa da izazove rak. Višak - udvajanje, na primer - izaziva takođe kobni rast. Koliko je neki odsečak hromozoma aktivan, da li se i kako informacije kodirane na njemu ispravno očitavaju i "prevode" u ćeliji - sigurno da je to najvažnije za nastanak raka. Izgleda da je nastanak tumora često povezan sa poremećenim upravljawem ovim procesima.


U mnogim ćelijama raka nalaze se u već pomenutim delovima genskog materijala koji se u telesnim strukturama ne "prevode" neposredno i koji zbog toga, verovatno, služe upravljanju, naročito aktivni odsečci. Ove jedinice, koje su zbog pretpostavljene uloge u nastanku raka nazvani onkogenima, aktiviraju se pri pretvaranju normalne ćelije u ćeliju raka i, pod određenim okolnostima, umnožavaju. (Još) neaktivirani onkogeni označavaju se kao protoonkogeni. Istraživači raka do danas su u tumorima kod ljudi pronašli mnoge onkogene koji su nastali iz zdravih gena. Neki od njih stoje u upravljanju funkcijama ćelije na prilično važnom mestu.


Za ćeliju su važni i drugi protoonkogeni, znači - prilično neaktivni prethodnici. Moguće je da su upravo oni delovi genskog materijala koji upravlja rastom u embrionalnoj fazi i u detinjstvu ili regeneracijom posle povreda i koji deluju samo u to vreme. U "zdravim" procesima jedan takav gen posle ispunjavanja svog zadatka - stvaranja novih ćelija kože u ožiljku, na primer - biva zaustavljen. Produkt nekog onkogena, međutim, pokreće ćelije na produženi rast. Svakako, verovatno da postoje i drugi mehanizmi.


Ideja da bi na suprot naslednim osobinama koje podstiču rast morali postojati i geni koji zaustavljaju rast dovela je do otkrića takozvanih gena supresora tumora.


Oni normalnu ćeliju zadržavaju da ne počne nekontrolisano da se deli ili da se menja na drugi način. Ako se usled greške u shemi izgube, onda bi se jedna ćelija u kojoj su svi signali uključeni na "rast" stalno delila dalje, pošto nema biološkog signala za zaustavljanje. U eksperimentu na životinjama 1987. dobijen je dokaz za to. Larve mušice drozofile koje bi kao odrasle neizostavno umrle od jednog za njihove uslove ogromnog tumora dodat je gen koji im je nedostajao. Životinje su se posle toga razvijale normalno. Dokazi za postojanje takvih odsečaka i u ljudskom genskom materijalu dobijeni su u međuvremenu u dovoljnom broju.


Sa tom vrstom genske terapije i njenom mogućom primenom u lečenju raka istraživači su još veoma uzdržani. Neposredna "opravka" sheme do sada je ispitana u prvim eksperimentima kod nekih bolesti, kod kojih je odgovarajući "bolesni" ili nedostajući odsečak gena vrlo mali. Samo veoma male studije kod pacijenata sa rakom pluća pokušale su da primene odgovarajuće polazište. Sve druge terapijske studije kod raka ne zalaze toliko u genski materijal, već pokušavaju da u najširem smislu utiču na imuni sistem.


Tehnička strana genskog testiranja nije veliki problem, pošto razvoj novih postupaka ide brzim koracima. Završeno je i sekvenciranje ljudskog genskog materijala. Još se, me|utim, ne zna koje posledice promene u genomu zaista negativno deluju na obolele i sa kojom se izvesnošću javljaju.


Zbog toga se predviđa pre svega zaštita mogućno obolelih od negativnih posledica. Bez savetovanja o medicinskim, psihološkim i socijalnim aspektima ne bi se smelo ići na testiranje, jer suviše bezbrižno ponašanje sa tim moglo bi izazvati diskriminaciju i druge nepodnošljive posledice po neku porodicu. Uz to ide i pitanje posledica takvog testa. Čak i ženama koje imaju rak dojke i za koje je poznato da imaju visok rizik od raka, sada se mogu ponuditi samo naročito intenzivne mere ranog otkrivanja. "Reparatura" genskog defekta nije moguća. Kod mladih osoba iz porodica sa naslednim rakom debelog creva za sada se, radi prevencije, samo odstranjuje celo debelo crevo.


Kao i kod svih ostalih testova na nasledna oboljenja, pre uvođenja i primene moraju se raspraviti i razmotriti i socijalne, etičke i psihološke posledice takvih podataka.


Novine pišu da će za deset godina da se nađe lek za kancer. Niko ne kaže da je njegovo poreklo od SV 40, fomi virusa, ishrane, hormona, antibiotika, koncentrata, lansiranja beznađa – Ako ne dođeš na pregled samo jednog segmenta tela, npr. grlića materice, gotova si! Mora da se „delje“ sluzokoža materice, da se vidi šta je. Niko ne kaže da se ukloni uzrok broj 1 – SV 40, fomi, HPV, keratoze, leukoplakije, itd.


Uvek može da se nađe lek za kancer i mnogo lekova je nađeno. Ima mnogo slučajeva da se kancer izleči. Naravno nije isto dobiti kancer na plućima, jetri ili na mozgu. Ima organa koji su neophodni, ima organa koji su, da kažem, otporniji.


Jetra se dobro obnavlja. To je jedan vrlo vitalan i životno sposoban organ. Zato se kancer jetre mora shvatiti ozbiljno, da bi se savladao. Ima slučajeva da, i pored najgore prognoze, bude savladan ako je na mestu koje je pristupačno, pregledno i periferno i ako se na vreme odseče, ako može da se ukloni čitav lobus jetre. Kancer pluća, isto tako, može da se ukloni ako nije zahvatio velike disajne i krvne puteve.


Piše se dosta o tome da je pronađena vakcina za melanom. To može da bude ona naša priča o melanomu koji je za nekih 3 – 5 dana pobegao od gnojnih čaršava obolelog od crvenog vetra. Ja sam predložio baš tu vrstu vakcine. Ovde treba da se napravi serum sa uzročnikom crvenog vetra, kao onaj serum za velike boginje i da se se da na probu obolelom od melanoma, pa i sarkoma i druge vrste raka. Ovo je jedan pravi i dobar eksperiment koji daje nadu. Znači nije nešto što je apsolutno. Ali, bilo bi opravdano čak dati i živu vakcinu crvenog vetra, pa i bukvalno zaraziti obolelog od multiplog melanoma crvenim vetrom, ozbiljno ga zaraziti i onda izlečiti od crvenog vetra.


Između kanceroznog tumora i benignog tumora spolja, na oko, jedva da ima razlike. Razlika je u suštini i u njegovom ponašanju, karakteru, a ne u obradi, naročito u početku. Obično se prvo uzme biopsija i pogleda se šta je to jer na oko – tumor ovo, tumor – ono, guka ovo, guka – ono, mladež ovo, mladež –ono i ništa.


Melanom je druga priča od obične bradavice. Mogu da se skinu izvanredno, bez ikakvih posledica, na razne načine – od hirurškog zahvata do belog luka do pene od goveđe supe, ruse trave, propolisa. Brdavica je benigna virusna kolonija, prosto jedna infekcija kože koja se širi i može da se prenese dalje preko površine kože. Ali, kad je melanom, onda je to ista priča kao sa kancerom ili bilo kojim malignim tumorom ili oboljenjem na bilo kom mestu. To je nešto što ne podleže komandi, jednostavno ne prima komande. Poput imele koja nastavlja da raste, ukoliko joj se ostavi koren. Melanom, pa i bradavica, bukne ako se ostavi koren.


Međutim, ponašanja su vrlo različita. Izvadite benigni tumor i nikom ništa. Izvadite maligni tumor i nikom ništa. Kad izvadite kancer, opet deluje za trenutak nikom ništa, a on bukne na drugom mestu i preti da pojede ceo organizam, da uništi domaćina. On je ustvari kamikaza.


Ludo množenje ćelija se događa zbog pogrešne komande. I benigne i maligne ćelije mogu da se toliko namnože, da stvore masu veličine dečije glave. Cistični tumor može da bude kao ljudska glava, a da je bio otkriven kad je bio kao mandarina. Tako i moždani tumori mogu da se pojave iz nekog razloga, pa da se operišu i da to bude u redu, ukoliko su na mestu koje može da se operiše. A sad se operiše sve ono što nekad nije moglo. s obzirom da postoje razni načini – laserski, radio, itd. da se tumor izvadi i / ili uništi.Tumor markeri nisu specifični, pa i nisu validni.


Naravno, treba voditi računa. Ali, kontrolisanje sprovoditi kao kada je bila ona velika kampanja protiv TBC-a. Tada su specijalni autobusi išli svuda, i u najmanja sela, i proveravali redovno i uredno stanovništvo. To je pomoglo u suzbijanju tuberkuloze. Ali, danas je besmisleno da gonimo jednu od bezbroj vrsta kancera. Autobusi koji su jurili po selima i gradovima su bili efikasni i više nisu potrebni. Danas, jure mamografi, a možda je ultrazvuk efikasniji i bezbedniji.


Svaka žena može da primeti taj čvorić. Posledično će se obratiti lekaru, a njena lična odluka je da li će se pregledati mamografom. Meni ne pada na pamet da kažem da su sve ove kontrole nepotrebne i suvišne. Kažem samo da ne treba oko njih praviti paniku jer ta panika dovodi do hipohondričnih reakcija kod mnogih žena i degradira njihov kvalitet života.


Drugi deo žena će ostati ravnodušan prema mamografima, kontrolama i teranjima na preglede zbog svog ličnog stava prema bolesti. Većina je, ipak, u tako dubokom neznanju, da ih ništa ne može uplašiti.


Mamografiju treba praviti kad se pojavi čvorić (kad već to radimo i čekamo da se pojavi ranica na grliću materice) ili kad žena misli da se pojavio čvorić. Često ne bude ništa, nego upala jedne mlečne žlezde. Nešto se inficiralo i može da nestane. Može da se skine deo dojke ili čitava dojka i da se napravi silikonska proteza. Ne znači da ne treba paziti, da ne treba gledati, da ne treba lečiti.


Sad je veća opasnost infekcija stafilokokus aureusom koja ruši imunitet i daje kanceru prostor. Jedini lek protiv ove bakterije je autovakcina (bris iz grla, nosa, samog procesa). Autovakcina je lek za mnoge stvari.


Ali, ne treba paničiti, ne treba stanovništvu koje je već izloženo svim mogućim stresovima, brigama i egzistencijalnom katastrofom, dodavati još i strah od bolesti. Od tog straha, ako se izvuče u prvi plan, može da se napravi panika koja nikada neće imati bilo kakvu osnovu. Taj isti, potencijalni i to vrlo potencijalni, budući pacijent od kancera može sutra da pogine u automobilu ili da ga udari struja ili da se, u depresiji, obesi.


Kao posledica panike i insistiranja na ranom otkrivanju i prevenciji kancera, porašće učestalost depresije, paranoje, čak i agresije i, prvenstveno, autoagresije. Uostalom, strah od smrti je primarni i najveći strah jer telo stvarno umire ili se dezintegriše. Čoveku ništa ne znači što će od tela ostati izvesna količina hemijskih elemenata ili neke materije. Suština ostaje u obliku holograma, koji može da se čita uz pomoć neuništivih fotona-biofotona koji su obasjani infracrvenim svetlom po vertikali i horizontali, praveći linije po hologramu iz koga mogu da se iščitaju svi prošli životi.


Spajanjem jajne ćelije i spermatozoida stvara se duša od biofotona oba roditelja sa koherentnpm biofotonskom strukturom zapisa. Duševni fotoni oba roditelja ima sličan, podjednak energetski balans. Znači, spajanjem polnih struktura, spajaju se i fotoni i nastaje duša. Plod dobija nov kvalitet. Za dušu možemo slobodno reći da je to nov, prožimajući fluid ploda. Tek tada se može reći da počinje užurbana gradnja telesne, somatske strukture.


Obično se kaže da se prilikom spajanja jajne ćelije i spermatozoida u toku dana, sata, događa po 300 miliona deoba na sat ili dan. Da li je to deoba i / ili kopirana ćelija? Čovek je pomoću elektronike došao na prag i još uvek pred zatvorena vrata rešenja te nebeske tehnike. U suštini, shvatićemo kako se to radi, ako shvatimo, a ne možemo da shvatimo, kako se to u kompjuteru kopira u trenutku kad šalješ na stotine strana – pritiskom samo jedne komande. Mnogi stručni ljudi to ne razumeju i većina ne zna kako se to dešava. Svi znaju samo mehanizam ili znaju postupak, znaju rezultat, ali ne i suštinu kako se to sve prenosi.


Ako zamislimo da je priroda, uslovno rečeno, jedan nezamislivo savršen kompjuter, onda je to upravo tako.


Mnogi događaji i u čoveku kao monociti / makrofazi koji su stvoreni da umru za svaki organizam kao čistači krvi, kad progtaju virus, bakteriju i „istaknu“ signal za organizam domaćina – „zastavu“ – Imam u sebi neprijatelja, uništi me! S obzirom da su oni sami organizam domaćina, to umiranje je relativno zavisno od psihologije.


Prvo, na primer jedan musliman, on mora da bude ubeđen i da čvrsto veruje u oproštaj svih grehova i da ulazi u carstvo pravednika u koje će da ode ako se ubije, raznese bombom. Sa jednom tako čvrstom i nepokolebljivom verom, može da se rodi samo fanatik koji veruje da može da se ubije za neko opšte dobro. Ako može to opšte dobro, kroz svoju posebno izgrađenu psihu, da pretvori u svoje veliko, lično dobro. Onda je tako nešto moguće.


 Može da se fanatizuje svaki narod - neki u manjoj, neki u većoj meri. Disciplinovani narodi mogu više da se fanatizuju, nego nedisciplinovano. Narodi sa većom svešću. sa jedinstvom i pripadnošću određenoj nacionalnoj grupi, daleko lakše će se fanatizovati, nego oni koji su po tom pitanju nestabilni.


Bele krvne ćelije su izvanredan primer. One su od starta stvorene kao odbrana. Ako uhvate mikroorganizam, njihov životni zadatak je ispunjen. Kada bela krvna ćelija, recimo, uhvati virus, ona ga svari i „potroši se“. Naravno, jedan leukocit nema nikakvu svest. On radi po opštoj direktivi organizma, ima svoju funkciju, kao đubretari koji čiste ulicu – i on čisti ulicu, od toga živi i zna da za to dobija sredstva za egzistenciju. Bela krvna ćelija samo radi svoj posao za opšte dobro organizma.


A rađanje ploda, rast i kancera i ćelija i množenje se odvija po sistemu kompjutera. On se kopira, ustvari se ne kopira (jer bi plod bio sam, od jednog dela tela bi nastalo 1,000 ruku i sl.). On se stvarno množi jer u komjuteru je jedna kopija vredna koliko i početna informacija. Kopija dolazi samo po komandi i onog časa kad se stvori nema nikakav defekt i može da se dalje kopira beskonačno, kao sa prvog primerka. Kao kad fotokopiramo – imamo prvi primerak i možemo beskrajno da ga umnožavamo, koliko imamo tonera, a to je sve uvek prvi primerak. tu je i razlika između aparata za fotokopiranje i kompjutera.


Plod raste, kancer (ćelije) se deli i raste naizgled su to potpuno iste ćelije jednake, počevši od one prve, prve dve koje postanu jedna. Od te prve, jedne se stvore milioni kopija. Posle ne tako dugo vremena, i one počinju da se dele po funkcijama i dobiće se, od potpuno jednakih ćelija, srce, telo, kosti, mozak, organi, čulo vida, sluha – sve će se to dobiti od naizgled potpuno jednakih ćelija.


Tu su sada nove komande, koje već više nisu komande, poput kompjuterskih, nego su komande iz genetskog koda. Znači, svaka ta ćelija ima svoj genetski kod koji diktira koliko će ćelija da ode u organe za varenje, koliko će ćelija da ode u organe za disanje, koliko će da ode u mišiće, koliko u kožu, u epitel... A kako će ćelije biti razvrstane, koje će da krenu kojim putem, to je isto zapisano u kodu. Ali, ćelije mogu jedna drugu da zamene i teoretski čovek još to nije dostigao, niti će dostići u neko dogledno vreme.


Trebalo bi od ovakve ćelije, žive ćelije organizma da se napravi organ koji nedostaje. Prosto, da se organizmu da komanda da napravi želudac, koji recimo mora da odstrani jer je bolestan. Jedna, tri ili pet ćelija dobiju komandu. One imaju undukciono polje, a indukcioni potencijal (indukciono mesto) biće sada želudac i treba brzo da rastu i naprave želudac.


Klica života je ista praktično za sve, u svom suštinskom biću – u zrnu pšenice ili u slonu. A zašto će se jedna razviti u zrno pšenice, u klas pšenice, u biljku koja rađa, koja se reprodukuje, koja služi u hranu, a jedno u slona? To je stvar raspodele prirodnih potreba. Znači, potrebe neke teritorije, nekog predela na Zemlji.


Klica života sadrži nevidljive fotone, vidljive i nevidljive sorabe, sve te agense. Oni u ovom slučaju služe kao kvasac. Tu su da pokrenu (katalizuju) vrenje, rastenje, da pokrenu umnožavanje, kopiranje... Bez njih to ne bi funkcionisalo. Možete da date komandu jednom zrnu žita da isklija i poraste u biljku, ako je komanda da ga stavite u zemlju da mu date dovoljno vlage i toplote, ono će sigurno da izraste jer zrno u sebi ima zapis. Ima i sorabe, da ga pokrenu i da mu zapišu kako će mu biti, koliko će rasti, itd.


Isto važi i za plod bilo kog sisara, pa i čoveka. Nekad se desi da je zapis pogrešan, da se rodi defekt sa manjkom pršljenova u kičmi i li raznim drugim anomalijama i malformacijama. Zašto? Zapis se istrošio, zapis je bio defektan. One ćelije koje su se množile da stvore taj organizam bile su potpuno iste kao kod bilo kog drugog ploda. Ali, ovde je ta prva, početna ćelija imala grešku u zapisu ( ne baš u zapisu soraba, fotona i mitohondrija, ali u kopijama soraba – mitohondrija i od mitohondrija ka telesnim, somatskim ćelijama.).


Sorabi „štampaju“ mitohondrije – kompjuterski, dok mitohondrije štampaju telesne ćelije „kopir-aparatom“. Sorabi i mitohondrije mogu da se „štampaju“, a telesne ćelije se kopiraju. Kad se sorabi kopiraju, postaju mitohondrije, a kad se mitohondrije kopiraju postaju metastatske ćelije. Mitohondrijalne metastatske ćelije se ne mogu variti tripsinom.


Fotoni nose hologramske zapise koji su večiti i neuništivi, kao astralni zapisi. Sorabi su originali mitohondrija i kopiraju mitohondrije. Mitohondrije kopiraju zapise telesnih, somatskih ćelija najčešće bez defekta. Može da se kaže da su mitohondrije tumorske ćelije. Zašto se događa greška? Verovatno pod nekim uticajem, zbog nekog faktora – bilo infekcije, bilo netrošenošću, neishranjenošću... To ne znači da plod koji je defektan nije bio dobro hranjen. Bitno je da je genetika istrošena, neishranjena, umorna, jednostavno ima tendenciju da se potroši – nestane. Te mitohondrije, sorabi, kako ih sve nazivamo, iz naše, ljudske perspektive nam izgledaju večno. Nešto što je tu bilo milionima godina, nešto što će tu ostati i kad Planete više ne bude. Ali, mi ne znamo šta je to večno, nemamo predstavu o tome.


Prvo, treba reći nešto o blizancima. Kakva je to bila komanda? Ima mnogo sisara koji kote po jedno mlado, ali imamo i krmaču, koja je najbliža čoveku, i koja donosi 10, 12 i više prasića. Znači, ta komanda da se udvoji ili pravi od jednog oplođenog jajašceta više zametaka se nasleđuje preko majke. Prosto, ona ima u svojoj genetici zapisano tako nešto. A dvojajčani blizanci su stvar slučaja. Prosto, desi se ovulacija, bude dupla iz nekog razloga, zbog nekog hormonskog događaja. To nikako nije poremećaj. Jednostavno se desi da se oplode dva jajašceta i svako bude oplođeno posebno, ali dobiju isti prostor. Postoji i situacija kad blizanci nisu iste starosti. Jedan od njih može da bude nekoliko dana mlađi. Još kad se dogodi da mlađi bude napred, a stariji pozadi, mogu da budu 100% različiti, kao da uopšte nisu braća. Možda i nisu jer je moguće da budu od dva roditelja. Poput situacije da se rodi jedno belo, a drugo crno dete od dva oca. Tu je majka imala bogatiju ovulaciju. Treba da se zna da postoji komanda koja vodi poreklo od one grane sisara koje normalno imaju više od jednog potomka. Krava će retko imati blizance, ali već koza i ovca često. Mačka nikako ne može da ima jedno mače, bar troje – četvoro.


Šta može da se smisli  na relaciji kancer i plod. Tu bi teoretski moglo svašta da se smisli. Međutim, praktično smo još daleko da bilo šta od tih teoretskih fantazija realizujemo. (Ali, moje teorije su bile isto tako fantastične da je kuga + zoster = sida, pa su prihvaćene od direktora Betezde R. Galoa i prisvojene).


Prosto, kada bi se to prenelo konkretno na organizam, ne bi uspelo. Kako bi moglo hipotetički da se deluje na, recimo, ćelije kancera? Moglo bi da se deluje i na ćelije ploda, pa da se recimo dobije višestruka trudnoća, prosto, jednom komandom. A ne možete da komandujete kompjuterom, ali ne možete da komandujete živim bićijmja (a prevara na nivou enzima – „čuvara evolucije“, da se ne dobije potomstvo kancerogenih ćelija, već recimo, benignih ćelija ili ni benignih, nego samo somatskih ili da se stopira množenje ćelija zamenom metala u tragovima neophodnih za enzimski nivo određene enzimske reakcije. Recimo gvožđe umesto magnezijuma ili molibden umesto gvožđa i magnezijuma, itd.). Naravno, može svašta da se uradi dodavanjem i delovanjem nekih toksina. Ali, ovde, kod recimo 4 blizanca, jedan potpuno nestaje, resorbuje se, apsorbuje se. Žena dobije bolove u stomaku i nađu nešto čupavo što je lučilo hormone i onda se ustanovi da je to apsorbovan brat koji je živeo u njoj. Kad jedan blizanca nestane, sigurno ga je neko „pojeo“.


Sve su ove priče možda i nepotrebne. Ali, za mene koji imam ogromno iskustvo i solidno pamćenje važnih medicinskih događaja i praktičnog rada, sve pomenuto ima značaja. Kao kada sam sa svojim timom implantirao slezinu praseta na peritoneum. To je model autotransplantacije organa, ne samo noge. Tako i širenje melanoma unutar stomaka, na peritoneumu (trbušnoj maramcici), ako se skine 4, 5, 6 melanoma sa kože oko pupka, ćelije melanoma se okrenu prema unutra – sorabi i u njima prasupstrat svesti, permanentan život.


Ali, ako čovek izgubi nogu ispod ili iznad kolena, potrebno je da se hitno uradi autotransplantacija komadima tkiva i / ili ćelijama (tkiva) krvnih sudova, kosti, mišića, limfotoka, nerava. Sve to odmah, „na sveže“, kao klice tkiva, klice zuba (pisao sam rad o trećim zubima). Mogu se koristiti i liofilizovane klice tkiva u vakuumu na određenoj temperaturi.


Postavlja se pitanje da li to raditi sa ćelijama ploda u dobi razvoja skeletno-mišićnog sistema u nekoj od nedelja, uz pomoć indukcionog mesta, polja i potencijala sa polimernom unutar pozlatom vakuumskog raspršivača i poktenuti proces rastrenja čitavog ekstremiteta – noge. Opet je potrebna određena temperatura, određen vakuum. Naravno, treba imati vakuumsku komoru (ovde je važno pustiti svetlost i regulisati njenu brzinu visokim vakuumom i temperaturom. Potrebno je zaustaviti brzinu svetlosti i usporiti je, da bi uveli u regresiju čoveka kome treba da izraste nova noga na indukcionom mestu, prostoru unutar ovog nožnog pozlaćenog kalupa. Ovde ne smemo zaboraviti i prenos potencijala zdrave noge u istoj vakuumskoj komori, uz pomoć UV zračenja kroz kvarcno staklo.)


Netačno je da beba dobije dušu kad zaplače. Ona zaplače kad prvi put udahne vazduh. Dušu ima mnogo ranije jer da nema dušu bilo bi nemoguće očekivati pravilan razvoj organa i čitavog organizma.


Kad duša uđe u telo, počinje kopiranje soraba i stvaranje mitohondrija. Beba-plod do rođenja ima mitohondrije oca i majke, a posle dobija svoje, a „tuđe“ mitohondrije, od oca i majke, nestaju. Beba raste, a duša kopira mitohondrije od svojih soraba.


Ranije je bilo reči da posle rođenja nestaju neke moždane ćelije koje „znaju“ prošlost. To su zapravo sorabi i mitohondrije roditelja.


Duša koja čeka telo, bilo da je u „lancu“ sa roditeljima ili ne, bilo da je lutujuća ili da je sudbinski usmerena, ulazi u svoje telo mnogo ranije. Sada nije moguće reći kog dana posle začeća se to dešava jer to nije za svaku dušu isto. Neka ulazi ranije, neka kasnije – zavisi da li čeka telo. Postoje razni slučajevi. Znači, bebu ne čeka na izlazu iz majčinog tela, duša.


Što se soraba tiče – da li se dobijaju svoji, tuđi od roditelja ili iz slanih stena, itd? Tu je isto puno istine i puno netačnosti. Nije tačno da se roditeljski sorabi gube. Oni idu, na neki način, iz DNK. Svako ljudsko biće i svako živo biće nosi sa sobom celu svoju istoriju, celu hroniku svog telesnog bitisanja i kroz generacije predaka i sve to predaje generacijama potomaka.


Jedino je tačno da ti, roditeljski, sorabi pri odrastanju jedinke ne zauzimaju više tako veliki prostor kao pri rođenju. Ne zato što se njihov broj bitno smanji, nego zato što se pojave drugi, pa oni u relativnoj količini zauzimaju relativno manje mesta. Znači, prosto procentualno gube na vrednosti, ali ne količinski. Ne treba zaboraviti da svaka nova jedinka ima svoje sorabe i mitohondrije i sve svoje lično što se razvije u razvijanju tela jer ono je, na neki način, predodređeno svojim sorabima i mitohondrijama.


Što se tiče tuđih soraba, nailaze i oni i mogu da se dobiju kroz razne situacije – fizičke povrede, hranu, kroz vazduh, sunčanje...Njih procentualno ima najmanje i oni „ističu“ tokom celog života.


Najvažnije su one tri grupe – grupa od oca, grupa od majke i svoja lična grupa.Ta svoja, lična grupa najviše raste i umnožava se. Grupa oca i majke uglavnom stagnira.


Sve ono što se gubi, kao lik nekog čoveka koji je izgledao tako i tako, ostaje u fotonima kao priča. Znači, kao sudbina, ali to nije duša. To je samo zapis. Kao što u astralnom telu imamo zapis svakog života, svake sudbine.


Koliko god jedna duša promenila tela i proživela života od rođenja do smrti i skupila te zapise, takvi zapisi stoje i na mestu gde se dezintegrisalo telo. Iskusni, pošteni i istinski vidovnjaci imaju tu sposobnost da se bez nekog znanja, bez neke racionalnosti, prepuste delovanju svega oko sebe i iščitaju i kažu svašta jer je to čitljivo.


Oni imaju samo neku „rasklopljenost“. Oni su „rasklopljeni“ ljudi, „otvorenih“ glava. Prvo, nemaju racionalnu barijeru, koja je bitna, a drugo – nemaju ni tu čvrstu fiziološku barijeru koja drži mozak u lobanji i koja sve kontroliše kroz mozak. Ne mislim ovde racionalno, nego prosto o mozgu kao jednom centru za celo nervno funkcionisanje. Znači, u glavi je komandni centar i aparatura za funkcionisanje organizma.


I duša, ako je vidovita, čovek, ako je vidovit, ozbiljno vidovit bez varanja, on ima slabije „čaure“, propustljivije i može da dodirne stvar nekog čoveka ili pokojnika i da kaže ko je bio, kakav je bio i evocira njegove uspomene, čak i da oseti gde se on nalazi. Kako? Taj šal ili rukavica ili haljina je puna DNK-poruka, prepuna fotonskih poruka. Odatle je nastala i elektronska pošta i silikonski čipovi. Ako jedna silikonska čestica sadrži deset poruka, može se reći, da jedna biofotonska nanočestica sadrži deset hiljada poruka u samo jednom pravcu.


Somatske, telesne strukture se užurbano razgrađuju posle izlaska duše, znači posle gubitka bilo kakvog energetskog spoja (srebrne niti, energetsko-talasnih komunikacija, pa čak i preko prasupstrata svesti – svesnosti). Ali, duša luta do 40 dana oko mesta rastanka sa biološkim bićem (čovek, životinja, biljka) jer je iluziji tela 40 dana. Izuzetak se događa kad su u pitanju predmeti visoke vrednosti, familijarni objekti gde su preci živeli preko 200 godina, gde su gorele sveće, kandila, gasne svetiljke, itd.


Ovo otkriće će biti veliki uspeh. To će biti ne zagonetka, već nešto što treba otkriti i za još malo veći broj ljudi ( to je nešto kao levitacija – zna se da ima stotinak ljudi koji mogu da levitiraju. Toliko ima i onih koji mogu da iščitavaju prošlost i sa holograma). To je objašnjenje za zračenje na grobljima.


Groblje, samo po sebi, ima jednu energiju, jedno zračenje. Zašto neko kaže da nije dobro živeti kraj groblja? Zašto neko kaže da se oseća lepo kraj groblja i da mu je prijatno, da oseća neki mir kad prolazi kroz groblje? Zato što je tu jedna posebna atmosfera, koja je nekome bliska, prijatna, nekome neprijatna, kod nekoga izaziva strah. Celo objašnjenje leži u fotonskom zračenju bezbrojnih naslaga tela koja su nekad bila ljudi, sa svojim sudbinama i emocijama.


Ako na mestu gde je praktično nestalo pola pokojnika ostaje zapis i zračenje, onda su to vrata. Taj trenutak kad je to otkriveno predstavlja otvaranje jednih vrata u beskraj. Opet stojimo samo pred vratima. A tamo je jedan beskraj saznanja i beskraj shvatanja. Šta je to tako veliko i tako čudesno u jednom fizičkom organizmu? To sad nije samo hemija, nije to gomila proteina, vode masti i koje čega drugog. To je velika i duboka  organizacija i neka ličnost i predodređenost ili stečenost. To je jedan put ka jednom otkriću, više nego čudesnom, jednom grandioznom otkriću i potpuno novom saznanju o ljudskom telu.


Do sada smo govorili da telo trune, a da duša i postoji i ne postoji. Ili imamo dušu i imamo telo. Kad duša napusti telo, telo je ništa, a duša je nešto. A posle ovoga (što je tinjalo u meni 70 godina), ispalo je da tek uopšte nije tako.


Telo je i te kako nešto, i te kako večno, A kakva je individualnost tog večnog tela koje se pretvori u prašinu, to je tek tema za razmišljanje i fantaziranje. To kod vidovitih ljudi nije problem. Ali, da stavimo na stranu vidovite ljude. Prvo ima ih malo, iako su svi ljudi vidoviti, ali ovde govorimo o pravim vidovitim ljudima jer ima i puno varalica.


Bitno je da se nađu aparati, tehnička sredstva, koja bi mogla da očitaju na jednom parčetu, grumenu zemlje sve to što vidoviti ljudi mogu da vide. Sve što sam pisao i govorio, sve to će sada ili za 3, 5 ili 10 godina moći naučno da se dokaže.


Nauka je ne samo ezoteriju, nego i čitavu duhovnost, negde oko XVII veka, bacila pod noge i počela da gazi po njoj. Ta ista nauka će posle korak po korak te stvari da dokazuje i onda će to biti nešto što je naučno dokazano, što je istina. Ali, zašto ne bi bilo istina i ono drugo što još nije dokazano, a potencijalno može da bude istinito?!


Mnoge religije, pa i hrišćanska, smatraju da životinja nema dušu. To je, ipak, nešto što ljudi ne znaju. Ne možete da znate da li pas ili krava imaju dušu. Ne postoji kvalitetna komunikacija kojom bi moglo da se dokaže jedno ili drugo.


Životinje, navodno, ne razmišljaju, ali je dokazano da imaju instinkt. Upravo je on dokaz da se razmišlja. Većina ljudi ne zna šta je instinkt, intuicija, ni koincidencija. Jednostavno, ne znaju, a puni su „znanja“, samouverenosti i autoriteta. Rade šta hoće. Sada će napraviti „hajku“ na grliće materice. Žene se prosto „love“ i proverava se da li su obolele od jedne od mnogobrojnih vrsta kancera. Zar ne bi bilo daleko efikasnije i bolje, humanije i sigurnije, prvo lečiti nedelju – dve pacijentkinju po Todoxinovom pristupu, raznim vaginaletama, supozitorijama, globulama, itd?


Treba proveriti da li može da se zaustavi rast ranice. Ako posle jednog, relativno dužeg ili kraćeg, tretmana ona ne zaraste i ne reaguje uopšte na lečenje, onda bi tek trebalo videti u  čemu je stvar. Ranica na sluzokoži, na bilo kom mestu, počev od usne duplje može da se pojavi iz raznih razloga.


Što se kancera tiče, neophodno je ponavljati da je svaki kancer priča za sebe i da je poređenje terapija samo relativno. Recimo, kancer pluća se tretira na jedan način, kancer debelog creva na drugi način. Terapija će negde biti uspešna, a negde uopšte neće biti uspešna. Negde će se pojaviti metastaze, takoreći, odmah jer je primarni kancer ne samo dugo bio pritajen, nego nije reagovao.


Dešava se da jedan organizam „vuče“ kancer desetak godina i on ostaje na neverovatno malom obimu, količini, ne može da se pronađe, ustanovi, nikakvim testovima, tumorskim markerima, ni analizama krvi. On je negde u organizmu, „čuči“, veličine možda 0,5 – 1cm i onda se desi nešto, mora da se desi neki premor, neki stres, neki sticaj raznih okolnosti, neko oboljenje, neka jača prehlada i on ne bukne u smislu brzog rasta, već bukne kao metastaza.


Tako, praktično, imamo „žive“ metastaze pre nego što se tumor pojavi, pre nego što nađete žarište – primarni tumor. Njega nema, ali ga ima. U tom slučaju, prevencija deluje. Ovde se mora uzeti u obzir i pretpostavka da svaki organizam ima u sebi jedan potencijal, jedan zametak kancera. Ali, nema ga svaki organizam. Većina organizama uopšte nema potencijal da bilo kada u svom životu, bez obzira koliko dug on bio, dobije kancer. Umreće od nečeg drugog.


Sve te preventive kancera su potpuno haotične. Nasumice su pravljene i ne deluju jer kako možemo imati preventivu nečega što se nikad neće desiti. Kao kad bi negde oko Severnog pola pravili preventivu od sunčanice.


 Zašto Japanci imaju najmanju učestalost kancera? To je vrlo zanimljivo. Kad se isele i odu u Ameriku, za 2 – 3 godine, veliki procenat njih dobija kancer. Pre svega, promenili su ishranu (nema više toliko ribe i morskih plodova), a i većina je morala da ostavi pušenje U Japanu, preko 50% populacije puši. Moguće je i da im se poremeti pH vrednost krvi i padne ispod 7,4. Tu su i stresni uticaji jer je Japanac u stresu čim se odseli iz domovine. Znači, odmah oslabi odbrana organizma.


Kad, na primer, jedan Nemac ode u Švajcarsku ili u Ameriku, on ne trpi nikakav stres od tamošnjeg načina života. A Japanac je u šoku zbog ishrane, međuljudskih odnosa i sl. On je zbunjen zbog svega. A sama ta, tako kompleksna, zbunjenost na svakom koraku jeste stres.


Ako su sorabi primarne kancerogene ćelije, šta je onda sa ishranom proteinima životinjskog porekla? Može da se kaže da njih „baš briga“ za deficit proteina životinjskog porekla. Meta-promene uzimaju proteine iz organizma.


Mnoge dobro znane poluistine i neznane postavke bi mogle da se ustanove. Nevolja je u tome što i ono što se ustanovi ne važi za sve slučajeve jer još uvek ne postoji tipizacija, ne postoji razgraničenje, niti jedno histološko istraživanje kancera, tj. razvrstavanje vrsta kancera. Kad se kaže kancer, tu su naravno neke osnovne stvari, ali svi oni ulaze u neke podgrupe i međugrupe.


Tajna je u tome što svaki prima od svog domaćina i neke karakteristike koje su specifične samo za njega – kao što je otisak prsta, lična voda i mnoge stvari koje su jedinstvene za svaki organizam. Tako je svaki kancer jedinstven. Zbog toga je važno da se „snimi“ pljuvačka, znoj, aura, itd. Rak je tako tesno povezan sa organizmom na koji se „nakačio“ i sa organom na koji se „nakačio“, da je sigurno da ne može da bude isti kancer kao kod drugog pacijenta, druge osobe ili jedinke.


U Petri-šolji, odmah može da se vidi razlika između telesnih, somatskih ćelija i kancerogenih ćelija. Ali, još uvek nemamo tipologiju kancera. Znači, ne znamo po čemu se jedan kancer razlikuje od drugoga. I to ne kancer pluća od kancera jetre, nego kancer pluća od kancera pluća (ne samo sitnoćelijski i krupnoćelijski).


Moji, Todoxinovi, proizvodi dosta uspešno blokiraju, inkapsuliraju ćelije kancera, presecaju puteve kapilara koji hrane inkapsulirani kancer i presecaju nervna vlakna biološkim skalpelom. Posledično, žarišta kacera ostaju bez hrane i ćelije nekrodiraju. Međutim, i to nije lek za svaki kancer – na neki deluje, na neki ne. Ako čovek ne želi da se leči, ne želi da živi, a njegovi najbliži nisu sigurni da bi ta osoba trebalo da živi, iz ovog ili onog razloga, nijedna terapija neće delovati. Takav kancer spada u posebnu vrstu. Neće često ni herbalna medicina da ga uništi.


Todoxin broj 2 preparati ga blokiraju i on će uništiti samog sebe od gladi. Umesto da se širi i uništava ćelije domaćina, on je učauren i jede samog sebe. To je neka preventiva za opstanak. Na kraju krajeva, to je kanibalizam učaurenih kancerogenih ćelija – jedu same sebe unutar blokade. I kod životinja, čim se prenamnoži jedna vrsta, roditelji počnu da jedu svoje mladunce. Nekada to rade samo mužjaci, a kod glodara i ženke jedu svoje mlade.


Kancer „jede“ u blokadi, u neprobojnom okruženju, samog sebe. Tako isto i čovek jede samog sebe, kad je gladan. Šta se dešava kada gladujete? Mršavite, a to znači da jedete sami sebe, odnosno unutartelesne proteine. Odnosno, prvo bivaju pojedene tumorske ćelije, pa bakterije, paraziti, virusi, onda proteinska vlakna raznih organa, pa vitalnih organa, poput srca, mozga, itd.