FOTONI, MITOHONDRIJE I SORABI KAO FAKTORI ŽIVOTA


Možete preuzeti Engleski Francuski Nemački



Prim. dr sci. Todor Jovanović


 


Univerzum je jedan veliki orkestar. Ko je bio dirigent pri stvaranju, a ko je sada – to nije važno. Orkestar se vremenom rodi, komponuje i beleži nove i nove kompozicije. Instrumenti su savršeni, dirigent se ne vidi, ali se čuje. Divne melodije mogu da se osete od najsuptilnijeg zrna peska na dnu okeana do kapljice usijane lave – gore, levo, desno, sve je savršena harmonija oktavnog ustrojstva primerena svim svetovima, svim galaksijama, suncima, planetama i svim bićima individualne i kolektivne svesti.


Orkestar svira oktavnim ustrojstvom prelepe melodije. Ko dostigne VII nivo prosvetljenja, on je uronjen u rajsku muziku. Nevernici ostaju gluvi za ovu muziku.


Samo u ekstremnim slučajevima se pojavi neki „mali huligan“ i svirne u pištaljku. Sklad se, tako, remeti sve do uklanjanja „mališana“. Opet se uključuju instrumenti po principu klavira koji stoji blizu ulaza u dvorac i sam se „uključuje“ kad uđe lopov... Na nivou univerzuma, Zemlja je poput „malog huligana“ koji remeti sklad.


Tokom više decenija sam pisao oktavnom ustrojstvu univerzuma i stvaranju života. Ali sam imao  nesreću da mi deo tih radova na temu stvaranja života i / ili permanentnog života univerzuma na bilo kom mikronskom delu podloge – lava, dijamant, granit, vazduh, voda, vakuum itd. odnese na „zajam“ Miroslav Radman, koji je uz pomoć Vladimira Ajdačića dolazio u moj stan u tadašnjoj Ulici Lole Ribara 2, danšnjoj Svetogorskoj.


Nauka je odavno ustanovila da je materija neuništiva. Znači, jedan živ organizam, čovek ili mačka, koja će da živi, vitalna je, sjajna, jedan sjajan živi stvor koji će da ugine jednog dana. Ceo njen organizam, koji je sastavljen od organskih materija, pretvoriće se ili u hranu za druga organska bića i biljke ili će se pretvoriti u neorgansku materiju, razložiće se na sve ono što ima u mački.


Ako je nešto toliko očigledno, da ne može da se porekne, znači da na svaki način može da se izmeri i dokaže. Zašto bi materija finije, suptilnije strukture bila uništiva? Znači, što je jedno živo biće bliže mikroorganizmu, to mu je život jednostavniji. Što mu je život jednostavniji, to se i manje transformiše. Dok bi se jedna mačka transformisala u niz hemijskih supstanci, dotle će jedan mikroorganizam da bude takav kakav je, neće se razlagiti u mnogo različitih varijanti.


Od mikroorganizma, još suptilnija, sitnija i vitalnija bića, ne možemo reći ni ćelija, ni supstance, još uvek jedva možemo da ih nazovemo, predstavljaju osnovu celog života, svih organizama. U pitanju su mitohondrije. To su sorabi (pramikroorganizmi, praklice) koji su, takoreći, neuništivi, dok se ceo organizam pretvara u neorgansku materiju.


Svaka živa i neživa ćelija sadrži stotine i hiljade mitohondrija. One su prešle u ćeliju kada je kiseonik stvoren u vazduhu i kada je uništio sve organizme koji su do tada živeli u beskiseoničnim uslovima.


Za mitohondrije se može reći da su „zarobljenici“ koji sadrže adenozin tri-, di- i monofosfat. Bez ovih jedinjenja, organizam ne bi mogao da funkcioniše, kao što  ni automobil ne može bez akumulatora.


Ako u jednoj jedinoj ćeliji imamo  50 - 5,000 mitohondrija, ćelija je praktično skup mitohondrija. Postoji i jedno jedarce koje verovatno reguliše funkcionisanje tih mitohondrija. Moguće je da će se jednog dana otkriti da je i to jedarce ustvari mitohondrija. Znači, mitohondrije su se sklonile u ćelije koje su se stvorile i adaptirale na kiseonik i postale zarobljenici koji su i više od toga jer vladaju.


Moguće je izneti i jednu veoma smelu pretpostavku: mitohondrije su se prosto sklonile u jednu neorgansku zaštitu i napravile od nje život – živi organizam. Znači, ne može da se živi bez mitohondrija. Bez njih nema energije, ni snage za život. A one su mogle da se uvuku u neke beskrajne šupljine nekog komada kamena. Činjenica je da svako organsko, živo biće ima i neorganske materije u sebi. A da ne govorimo o insektima koji imaju hitinski omotač i to je organska materija u kojoj ima svačega. Voda je ipak najvažniji sastojak svakog živog organizma.


Vrednost vode iz nekog ljudskog organizma, lična voda je samo za taj organizam od najveće vrednosti jer ona hrani, održava život, raznosi kroz telo hranljive sastojke – kiseonik prihvata, vodonik izbacuje... Voda pravi celu proceduru životnog opstanka.


Lična voda je toliko lična, toliko posebna, koliko je poseban otisak prsta ili DNK, koliko je posebna individualnost i specifičnost bilo kog organizma. Vodu moramo da pijemo. Preporuke su da se dnevno popije 2 litra vode. Koje? Ova vodovodska je uglavnom zagađena i ide iz ružnih tehničkih dubina. Nešto potpuno drugačije je izvorska voda koja prolazi kroz čistu zemlju, kroz kamen, korenje biljaka koje je bogato različitim materijama, prolazi kroz šumu korenja raznog voća  i povrća...


Lubenica sadrži vodu. Ali, kakvu? To je čista, oplemenjena voda, voda puna blagotvornih sastojaka koji osvežavaju, leče. Oni napajaju čitavo telo, sve ćelije primaju tu vodu. Isto se događa i sa vodom iz kruške, jabuke ili kupusa. Sva ta voda ima veću vrednost. Najvažnije je stalno se truditi da ima dovoljno vode u organizmu i da se veći deo te vode nadoknadi najkvalitenijim i najneophodnijim sastojcima.


 Kad ispari lična voda pojedinca, ostane sve ono što je bitno za vodu lično. Ako joj vratite tečni deo, ona će opet biti nečija lična voda, neće biti nešto drugo. Koju god vodu isparite, nešto ostane. Nije voda samo H2O. Da je voda samo H2O, bila bi destilovana voda. Pa i u destilovanoj vodi postoji još nešto u tragovima, nešto što ne znamo da postoji. Kao što ni visoki vakuum nije prazan prostor bez ičega. Čak i vakuumu, ali i u svakom segmentu živog i „neživog“ sveta prisutne su praklice, sorabi ili nemanodije.


Sorabi žive svuda oko nas i u nama. Ima ih u morima, ali i u pustinjama i džunglama ima slanih izvora i slanih stena. Vrelo sunce brzo stvori so u zrnima. Sorabima nisu toliko privlačne biološke vrste oko njih. I tako žive hiljadu, dve, deset hiljada, milion godina. Kada se morska so upotrebi, oni ulaze u organizam, „privenčaju se“ se sa njim. Nije poznato da li više vole da žive samostalno i / ili u organizmima. Možemo da stavimo kašiku soli u vrelo jelo, pa da se izgubi malo joda iz nje, ali sorabi žive i dalje jer se revitalizuju, regenerišu. Činjenica je da im je regeneracija brža, ukoliko se so dodaje na kraju kuvanja. Sve u svemu, postoji život i u slanim stenama, ali sorabi žive isto tako i u dijamantima.


Energija i snaga soraba su praktično neuništive. Sorabi se ne mogu preseći ni dijamantskim sečivom, lava ne može da ih sprži i sagori. Oni mogu da postanu kancer-virioni ili da se sami konzerviraju i dekonzerviraju. Upravo zbog svega ovoga su večni, zato su klice života – permanentni i večiti. Može čak da se kaže da su Božije čestice večnosti.


Znači, sorabi borave u stenama soli, dijamantima, itd. Ali, najvažnije je ono što je bilo u vodi. To je isparilo i ostalo je nešto poput kamenca u čajniku. Samo što u vodi iz čajnika ima samo krečnjaka i još ponekog minerala. Ovde ima raznih elemenata. Ima soli, naravno, a zašto ne bi bilo života?! Ali, za ovu planetu (ovde se ne misli na vasionu za koju nismo ništa više od mikroorganizama), koja je naša veličina, sorabi su vrlo relativnih dimenzija. Prosto, mi ih još ne vidimo dovoljno dobrim instrumentima. Sorabi imaju neku svoju priču opstanka, svoj sistem življenja i preživljavanja, za razliku od nas.


Čovek misli da, kad bolesnik dobije slanu infuziju, da ožive, da dobije tečnosti i samo soli, pa „živne“ od fiziološkog rastvora i da se prosto nahrani, ali čime još? Svašta može da se dobije, možda i sorabi koji su tajna života, ali ostaju tajno. Jedva možemo da ih dokučimo, da ih sagledamo, a oni preživljavaju večito. Pod svim uslovima, oni ostaju živi na svim i u svim mestima – zarobljeni u stotinama, na hiljade, na milione godina stoje zarobljeni u dijamantu, granitu, stenama... Kad se stena razbije, evo njega – slobodnog. Kad se stena spali lavom, isto tako. Kako onda sorab prelazi u život nekog višeg organizma koji ih je „nakupio“ jedući so, povrće, voće koje je uzelo sorabe iz zemlje, stene, vode...


Vrlo je važno znati da su mitohondrije kopije soraba, a ne obrnuto – da su sorabi kopije mitohondrija. Zbog toga ćelija može da ima 50 – 5,000 mitohondrija. Mitohondrije napuštaju ćeliju, množe se panično i prave ogroman broj žarišta, koja se pogrešno smatraju metastazama telesnih ćelija. Sorabi su fotonske strukture – vidljivi i nevidljivi, stvarni i nestvarni. Reč „sarab“ na arapskom znači fatamorgana.


Fotoni su gradivne „gredice“ svega živog i neživog, materijalnog i nematerijalnog, čitavog univerzuma. Fotoni „elegantno“ prelaze iz energije u materiju i obrnuto. Oni su najvažniji element večno usijane lave u središtu Zemlje, a prožimaju i najskuplje i najlepše dijamante.


Fotoni žive milijardama godina u granitu, kvarcu, slanim stenama, sve do samog središta zemlje i središta okeana i središta univerzuma. Njima treba da budemo zahvalni što danas, po ko zna koji put, mogu da kažem da život postoji (i to odgovorno tvrdim) u visokom vakuumu, u vazdušnim prostorima svakojakog sastava, u delovima univerzuma i svemira gde nalaze samo koncentrovani azot, ugljenik, kiseonik, ozon, fosfor, itd.


Život se nalazi, dakle, u svakom otkrivenom i neotkrivenom elementu Mendeljejevog sistema. Prema tome, hajde, da od danas kažemo da tražimo život, odnosno vrstu života svuda u univerzumu! Da nam se ne bi smejala deca iz obdaništa u sledećih 10 – 25 godina.


Mnogi mozgovi olako i površno definišu foton kao česticu svetlosti ili elementarni kvant svetlosne energije. U tom slučaju bi bilo bajkoliko da smo rođeni ili stvoreni bajku da ostvarimo. Ali, onda bi život bio bljesak svica u noći – što naravno iz ove perspektive nije tačno. Znači, od fotona do Božije česticu.


Mitohondrije i sorabi daju materijalni, fizički život. Taj fizički život očigledno ne može da se realizuje, ne može da se uklopi, da se formira u nekom, makar i najprimitivnijem telu, bez fotona.


Foton je, ustvari, duša. I ako je Bog svuda oko nas i ako je Bog sveprisutan i ako je Bog „onaj koji sve vidi“, sve oseća i razume patnju organskih bića, onda je to ustvari svest fotona.


Sorabi, pa mitohondrije koje su kopije soraba – originala. Imamo kopije kod side – krah imuniteta, oslobađaju se mitohondrije, raspad ćelija i čitavog organizma sa tzv. HIV-om. Fotoni su osnova svega.


Na problemu konfrontacije virusa sa organizmom, moguće je objasniti šta se dešava na nivou ćelije, organela, molekula, energije – fotona. Ceo odbrambeni sistem je jedan organ, a svi organi zajedno stvaraju ljudsko telo. Susret virusa i čoveka ne treba posmatrati na nivou jedan virus-jedna ćelija. Virus nastupa u zajednici i stvara jedno homogeno polje delovanja, suštinski po kvalitetu istih polja energije, nastupajući jedinstveno. Te energije svih virusa se superponiraju. Virus je u ovom pogledu ispred čoveka, u smislu ubitačne energije i organizacije. Čovek ne poseduje takav mehanizam.


Polazeći od pretpostavljene energetske konstrukcije organizma virusa, dolazi se koristeći fiziku i poznate zakone elektrofizike, do postulata konstrukcije tog energetskog sistema. Od višeg oblika energije, njegovog nivoa uvek mogu da se stvore niži organizmi.


Mi polazimo od konfrontacije na nivou elektromagnetnih polja koja mogu sve ćelije zajedno da proizvode ili svi virusi zajedno. Ljudski organizam nije u dovoljnoj meri razvijao mehanizme da može da sadejstvuje ili komunicira sa višim ili većim energijama. Ti mehanizmi su velika tajna i svako ko njom ovlada i uspe da svoju i spoljnu energiju iskoristi usmerivši je u pravcu neophodne borbe organizma sa virusom uspeće sam sebe da izleči, suprotstavljajući se energiji virusa.


U korist ovakve tvrdnje, podsetiću da skoro sve religije u sebi nose poruku okretanja sebi za rešavanje problema, pa i bolesti. Činjenica je da je religija hiljadama godina, razvijajući se kroz vekove, prikupljala saznanja o prirodi i čoveku i da je ona proizvod i koncentracija ogromne ljudske mudrosti. U zdravom organizmu, energija je izbalansirana.


Kada su kancer i tumorski markeri u pitanju, zvanična medicina je dovedena do apsurda. Kako da se ponaša? Kako da tumači tumorske markere, koji su često nespecifični, nevalidni? Zato što sva oboljenja imaju istu osnovu – sorabsko-mitohondrijalnu. Tumorske ćelije se često promene do te mere da liče na sve samo ne na ono što se „vidi“ i zaključuje na međunarodnim onkološkim kongresima.


Prvo, mnoge stvari su nepoznate i ne mogu da se prepoznaju. Onkolozi ne mogu da prihvate da javnosti kažu da ne znaju. Ne snalaze se i ne smeju da prihvate jednu ogromnu nemoć medicine. Istina je da su, po njima, sredstva za detekciju otišla napred. Činjenica je i da mogu svašta da zaključe, da ustanove. Međutim, u ovom trenutku je dosta toga nejasno. Pogledajte samo patohistološke dijagnoze koje su dosta nejasne i često kontradiktorne u opisu stvarnog stanja organa i tkiva pacijenta.


Kancer je poslednji stadijum bolesnog stanja organizma, izazvanog anarhičnim množenjem praklica, koje se uvećanjem svog broja bore za opstanak u nepovoljnim uslovima. Podela tumora na dobroćudne i zloćudne se može izvršiti na osnovu patogenosti i načina razmnožavanja pramikroorganizama. Dobroćudne tumore formiraju praklice slabe patogenosti, koje se razmnožavaju deobom na dve jedinke i uz relativno zadovoljavajući odgovor imuniteta. Sa porastom zloćudnosti, smanjenjem odbrambenih snaga organizma i intenziviranjem delovanja, gore navedenih, sekundarnih faktora, tumor prelazi u zloćudni i metastazira.


Dakle, kancerogene ćelije nisu somatske ćelije jer hemoterapija i zračenje ih ne ubijaju, a pepsin ih ne vari, za razliku od telesnih ćelija.


Hemoterapija, zračenje, hiruške intervencije ozleđuju organizam i odvlače snage imuniteta od borbe sa parazitima. Te intervencije, najpre izazivaju smanjenje tumora, ali zatim oni počinju da rastu još brže, izgubivši mnoštvo sunarodnika (preživele praklice se spašavaju bekstvom – prodiru u krv i limfu i raznose se po čitavom organizmu), formirajući, na pogodnim mestima, nove kolonije, gde intenzivnim razmnožavanjem nadoknađuju prethodne gubitke.


Pojedine hemoterapije koštaju oko 5,000evra, ali se na zna koliki je rabat za farma-lekarsku „bratiju“.


Uporedna analiza morfofizioloških karakteristika ćelija tumora i ćelija pramikroorganizama (soraba) je pokazala:


  • • Temperaturi ispod nule i temperaturne razlike od preko trideset stepeni Celzijusovih ne deluju na ćelije i tumora i sorabe.
    • Tripsin ne vari ćelije tumora – to svedoči o tome da su to živi mikroorganizmi.
    • Tokom procesa kultivisanjana hranljivoj podlozi za sorabe,praklice, naročito posle zračenja i delovanja hemoterapijom na kulture ćelija, primećeno je da se veličina ćelija uvećavala pet i više puta i da su se ćelije brže umnožavale.
    • Način razmnožavanja ćelija tumora i praklica je bio identičan, ali različit u odnosu na način razmnožavanja normalnih ćelija, za koje je karakteristična mitoza koja počinje od raspodele dvadeset tri para hromozoma na dva jednaka dela i deobe jezgra na dve polovine. Kod tumorskih ćelija i pramikoba uočavaju se dva tipa razmnožavanja:

- uzdužna deoba cistoidnih ćelija na dve jedinke (unuutrašnja deoba pri nepovoljnim uslovima), bez primetne razlike između jedinke majke i jedinke ćerke, i


-pupljenje (spoljna deoba, pri povoljnim uslovima): odvajanje od ćelije majke jedne ili nekoliko jedinki znatno manje veličine, koje se često drže na tankim "pupčanim vrpcama". Pri takvom razmnožavanju, različita količina hromatina odlazi svakoj ćerki ćeliji i, samim tim, njihovi genomi se razlikuju. U jezgrima ćelija tumora i pramikroba, često je konstatovan hromatin u citoplazmi ćelija sa jedrima i protoplazmi ćelija bez jedara, i to u vidu grudvica i sithih zrna, što bi značilo da su kod njih odsutni hromozomi, u pravom smislu te reči.

Ćelije tumora, kao i ćelije praklica, nemaju karakteristični genom za sve jedinke. To predstavlja potvrdu njihove uzajamne sličnosti i razlikovanja od zdravih ćelija.


Rešenje u borbi protiv kancera bi moglo ležati u mehanizmu oslobadjanja kiseonika koji je prisutan u samim ćelijama. Obezbedjivanjem uslova za optimalno ćelijsko funkcionisanje kiseonikom i odgovarajućim pH dobijamo dah života za humane ćelije i poljubac smrti za ćelije kancera, bakterije, gljivice, viruse i crevne parazite. Tu leži suština zdravog života i otkriće najprirodnijeg i najefikasnijeg antibiotika.


Atom na nivou energije ili energetske strukture predstavlja centar mase gde nema gravitacije, nego postoji stroga koherentnost elektrostatičkih i elektromagnetnih polja koja drže elektron, koji je ili čestica ili elektromagnetni talas. Taj elektron može da služi na razne načine kao prenosnik energije, za kontakt između atoma. Bez tih čestica nema interakcija, nema molekula, nema ispoljavanje specifičnih svojstava. Bakterija je omotana polisaharadnim omotačem.


 Hibridizacijom između virusa i bakterije, virus dobija razornu snagu, u odnosu na prirodne viruse. Moguće je pretpostaviti da je tu slična stvar kao kod fuzije atoma na energetskom nivou, koja uz najveću moguću energiju povećava atomsku masu jezgra. Posledice koje se održavaju uglavnom u energetskom nivou molekula rastu do maksimuma te energije. Ali, opet, te energije se izražavaju u energetskom nivou elektrona koja je u obliku fotona.


Foton je izvor, klica života. Fotoni se raspršavaju na sve strane, kao višak i novi dobitak energije koji može da se koristi.


Jedini dokaz te slike je pomoću otkrivanja značenja polisaharida kao neshvaćene pogranične zone između materije i energije. Oni se međusobno spajaju, stvarajući velike konstrukcije molekula i mogu da se postepeno razgrade. Polisaharidi su mala polja, elektronski oblaci koji cirkulišu unutar svog malog domena, prostora i putuju kao jedinice napajanja.


Hologram je pojava u kojoj se informacija svetlosti prvo snima u jednom pravcu kad svetlost treperi, a zatim u drugom kad je svetlosni zrak polarizovan. Znači da svetlost jednom prolazi horizontalno, a jednom vertikalno, ali informacija je ista tako da je moguće posmatrati je sa svih strana. Tako i ćelija koja prima informaciju uvek može da detektuje ono što je ostalo čitavo i da kombinujući delove informacije očita celu informaciju.


Ako je tačno da su fotoni čestice koje je elektron svojom snagom i veličinom, kao negativan potencijal, zgrabio, to znači da bi foton morao da bude elektromagnetno osetljiv na negativno, tj. da je pozitivan. Niko nikada nije utvrdio da li je foton negativan ili pozitivan. Foton je za sada količina energije.


Da li je moguće da su fotoni nosioci informacije? To pretpostavljeno dinamičko viđenje jeste već jedan hologramski zapis jer hologram čine dve različite polarizovane svetlosti. Kada se hologramski zapis osvetli polarizovanom svetlošću, dobija se izvorna informacija. Ako je poznato da je DNK mogući generator infracrvenog svetla, to znači da je u stanju da zrači monohromatsku svetlost.


Da li bi DNK, kao konstrukcija, mogla da čita hologramski zapisanu informaciju? DNK svojom svetlošću može da čita tu informaciju. Foton putuje zahvaljujući okolnosti da postoji „plus“ i „minus“ pol i onim predispozicijama neophodnim za putovanje između ta dva pola. Ako foton putuje sa elektrona, onda nije čudno što su ćelije na opni prema polu i prema jezgru naelektrisane negativno. Deo prema membrani od DNK pozitivnog je naelektrisanja.


U svakom ljudskom organizmu, dogadja se proces oksidacione redukcije, tako da se kiseonik redukuje u slobodne radikale kiseonika i kiselinu. Ljudi ne bi mogli da opstanu, kada ne bi imali čitave serije enzima koje oslobadjaju kiseonik nazad u njegovo molekularno stanje. Enzimi su serije aminokiselina sa vitaminskim ko-faktorom i mineralnim aktivatorom (kao i metalima u tragovima). Oni deluju samo zato što postoji energetsko polje koje im to omogućava. To energetsko polje se identifikuje kao elektrostatičko ili magnetno.


Ustvari, magnetno polje je izmereno i registrovano, dok enzimi obavljaju svoju funkciju. Negativno magnetno polje je energetsko polje koje okreće elektrone suprotno od smera kretanja kazaljke na satu.


To je energetsko polje koje aktivira enzime u cilju preokretanja kiselina i oslobadjanja kiseonika koji je u njima zarobljen i nema vrednosti, u smislu oksidacije, dok se ne oslobodi nazad u molekularno stanje.


Oksidoreduktivni enzimski sistem kroz multiplikovane enzime ima funkcionalni kapacitet da oslobadja kiseonik iz zarobljenog stanja u kiselinama i, takodje, katalizuje slobodne radikale kiseonika u vodonik peroksid, a postoji opšti put kojim ga enzimske katalaze katalizuju u molekularni kiseonik i vodu.


Enzim je sposoban da vrši katalizu bez sopstvenog uništavanja. On se vezuje za supstrat i ta kombinacija služi kao elektronsko udubljenje, sposobno da uklanja elektrone iz elektronski vezanog kiseonika.


Negativno magnetno polje čuva alkalni baferski sistem nedirnutim i tako pravi medijum pogodan za oksidoreduktaznu katalizu. Enzimi se elektrostatički stabilišu strateški smeštenim kiselinama, bazama, jonima metala ili dipolima, koji su deo strukture enzima. Inhibiranje kiselih i  pojačavanje baznih oblasti, pod uticajem negativnog magnetnog polja, daje negativni elektromagnetni pravac u korist oksidoreduktazne enzimske katalize. Magnetno polje koje je prisutno tokom katalize se može izmeriti.


Katalitička reakcija ima električno polje. Pošto je magnetno polje uvek prisutno u električnom polju, kada se dešava kretanje elektrona, onda je magnetno polje prisutno i tokom katalize. Ustvari, identifikacija magnetnog polja tokom katalize je metod za dokazivanje katalitičke reakcije.


Telo pravi svoje sopstveno magnetno polje oksidacijom. Ljudi su elektromagnetni. Mozak je pozitivno elektromagnetno polarisan, a periferija od mozga ka spoljašnjosti je negativno polarisana. Kada zadobijemo povredu neke vrste, električno i magnetno polje povrede je pozitivno elektromagnetno polje.


Organizam kroz svoje mehanizme nervnog sistema i ćelija koje okružuju nervni sistem koncentriše negativno elektromagnetno polje na mestu povrede, u cilju izlečenja. On mora održati negativno magnetno polje, kako bi se dogodilo izlečenje.


Ukoliko se ne uspostavi negativno elektromagnetno polje, izlečenje se ne dešava. Apsolutno je neophodno da ono bude prisutno tokom procesa izlečenja. Negativno magnetno polje je alkalinizirajuće. Moramo alkalinizovati oblast, da bi se dogodilo izlečenje, zato što  ne možemo imati kiseonik u kiseloj sredini.


Molekularni kiseonik jedino možemo imati u alkalnoj sredini. pH naše krvi je 7,4; mi smo, drugim rečima, alkalni. Kada idemo ka kiselosti postajemo bolesni i razvijamo različite vrste simptoma. Gde god da je ta kiselina, oblast je zapaljena; možemo je zvati artritis ili, ako je u mozgu, psihoza.


Normalna, zdrava ćelija je alkalna, mora to biti ili neće biti kiseonika neophodnog za stvaranje energije. ATP (adenozin trifosfat), supstanca koja stvara biološku energiju upotrebom kiseonika  u tzv. oksidativnoj fosforilaciji. ATP je alkalan i zahteva dovoljne količine molekularnog kiseonika.


Infektivni mikroorganizmi (bakterije, virusi, gljivice, crevni paraziti i sl.) i ćelije kancera koriste drugi metod. On se zove fermentaciona fosforilacija. ATP (energija) se stvara putem fermentacije, koja uopšte ne zahteva kiseonik.


Ustvari, i kada bi bilo dovoljno kiseonika, on ne bi funkcionisao. Prisustvo kiseonika i alkalno stanje bi sprečili fermentaciju, za nju je neophodna kisela sredina i mora biti malo ili nimalo kiseonika. Humane ćelije imaju sposobnost da stvaraju ATP oksidacionom fosforilacijom ili fosforilacijom supstranog nivoa (fermentacionom fosforilacijom).


Kada se, na primer, intenzivno bavimo nekom fizičkom aktivnošću i iskoristimo sav naš ATP i nemamo više kiseonika zato što se još izlažemo naporu, mišićne ćelije će preći na fermentacionu fosforilaciju, ali samo privremeno. Ovakva fosforilacija ne može održavati život ljudi, već je samo privremena pomoć za organizam.


Fermentaciona fosforilacija održava život ćelija kancera i infektivnih mikroorganizama, zato što oni na taj način sintetišu ATP. Dva mehanizma pravljenja energije su inkompatibilna i nikada ne funkcionišu oba u isto vreme.


Mi neadaptivno reagujemo na hranu, hemikalije, inhalante, toksine. Svi oni proizvode lokalno kiselo stanje, ali ga ponekad možemo sistematski izmeriti.


Povrede, inflamacije, infekcije, itd. su kisele. Bilo šta što oblast čini kiselom je predispozicija za razvoj kancera tokom dugog perioda. Reakcije na hranu (imunološke alergije, neimunološke neadaptivne reakcije, zavisnosti) predispozicioniraju pojedinca za razvoj kancera.


Postoji i drugi mehanizam. U proseku zadobijemo 10 000 povreda našeg genetskog materijala zvanog DNK u toku jednog dana kancerogenih hemikalija.


DNK može biti izlečena (popravljena) sve dotle dok ćelija ima dovoljno kiseonika i alkalni medijum. Mi sve vreme popravljamo svoju DNK, ali ako ona nije u alkalnom stanju, onda se ne popravlja. Kancerogena ćelija se povredjuje, i pošto je u kiselom stanju, može popravljati DNK, pa se reprodukuje sa defektnom (oštećenom) DNK. Drugim rečima, kancer nastaje u tkivu koje je u acido-hipoksijalnom ćelijskom stanju, bez obzira na individualne uticaje koji se mogu pojaviti (toksične supstance, kancerogene hemikalije i sl.), stanje acido-hipoksije, takodje, mora biti prisutno da bi došlo do stvaranja kancera. Razvoj kancera uvek, kao što je pomenuto, uključuje oštećenje DNK, koje može biti popravljeno (samim tim i kancerogene ćelije uništene) sve dok je alkalna hiperoksija povezana sa negativnim magnetnim poljem prisutna.


Najbolje bi bilo laboratorijski ispitivati stanje somatskih ćelija, krvnih ćelija  telesnih tečnosti, kao i direktno delovati u cilju obezbedjivanja acidobaznog optimuma organizma (pH 7,4). Na taj način moguće bi bilo preduprediti nastanak većine stečenih bolesti.


Trebalo bi, svakako, u cilju takvog preventivnog delovanja, objasniti i pravu prirodu i značaj DNK. Ona je, naime, banka podataka za izgradnju i funkcionisanje organizma. Genska informacija uskladištena u DNK prenosi se u dva stepena do sinteze raznih molekula – enzima, o kojima je već bilo reči. Medjutim, moramo imati u vidu da nije ceo molekul DNK funkcionalan. Veći deo DNK, više od 90%, prividno ne služi ničemu, pa ga je jedan od koautora otkrića strukture DNK, Krik, nazvao «smeće». to bi se moglo shvatiti kao evolutivno smeće ili kao dalji potencijal za evoluciju, gde se mutacijama može igrati evolucije, a kada nastanu novi geni, onda ih aktivirati. Da bi se genska informacija održala u slučaju ljudskog organizma, potrebno je da se početnih 3 milijarde hemijskih slova (A, T, G, C – adenin timin, guanin, citozin – hemijske baze čiji redosled u DNK odredjuje specifičnost datog organizma) iz prve stanice podeli nekih milion milijardi puta tokom čovekovog rasta i života, to jest treba da se uradi milion milijardi kopiranja genskog teksta.


Red veličine je takav da nije moguće očekivati savršenstvo i odsustvo grešaka. Kao i u svim važnim životnim procesima, i u ovom kopiranju učestvuju enzimi. Struktura tih enzima je odredjena molekulima gena. DNK je, opet, skrojena tako da omogućava vrlo efikasnu opravku i ispravljanje oštećenja i grešaka koje se dešavaju i to, upravo, pomoću tih specifičnih enzima.


Virus side uopšte ne treba da radi to što sve vreme govore, da uključuje te mehanizme, reverznu transkriptazu, da bi postigao te promene. Na primer, ne pomoću elektrona, nego pomoću svojih fotona koje on prenosi, znači infracrvenom ili polalrizovanom svetlošću, može da izvrši te promene na ćelijama domaćina. Ako je on jači, ako mu je jači potencijal, ako ima jače polje od jezgra domaćina.


Ako zamislimo elektron kao jednu loptu koja kruži oko nekog jezgra i stalno «baca» neke  zračne efekte – plazmu, fotone, koji kao da su vezani za elektron nekim nevidljivim električnim nitima i ako fotoni nemaju gde da udare da bi se «zakačili», oni se vraćaju nazad i opet poleću. I dok elektron kruži u prostoru, on «baca» fotone i u jednom trenutku, koji niko ne razume, foton se otkači. U prostoru, dok su dovoljno udaljeni, samo se izbacuju i vraćaju na elektron. Medjutim, kad se stvaraju nove jedinke, počinje razmena fotona i onda se «niti» kidaju. Ovo je samo jedan apstraktni model.


 Elektron ne može dovoljno dugo da se «zamrzne» na odredjenoj tački, a da ostane nosilac energije. To je matematički konflikt, jer ako nešto miruje u elektromagnetnom prostoru, to više nije nosilac energije. Ako se on «bez benzina», da tako kažem, kreće u prostoru, onda ne može precizno da se odredi gde se nalazi u vremenskoj jedinici.


Ovo pominjem zbog toga što niko, do sada, nije napravio model u eksperimentalnoj fizici, pomoću koga bi se moglo objasniti kako se, zapravo, elektroni kreću oko jezgra i koji je to mehanizam po kome se fotoni prostiru oko elektrona.


Moje mišljenje je da bi foton (ukoliko je tačno da su fotoni čestice eteričkog porekla, koje je elektron svojom snagom i veličinom, kao negativni potencijal, zgrabio) morao da bude polarizovan, on mora elektromagnetski da bude osetljiv na negativno naelektrisanje, tj. da bude pozitivno naelektrisan. Nikada niko nije utvrdio da li je naelektrisanje fotona pozitivno ili negativno.


Budući da znamo da je elektron čvrsto vezan za atom, verovatno nije svejedno da li elektron dolazi od atoma «X» ili «Y», što mu daje različite u kvalitativne osobine, ali je verovatno glavna razlika u kvalitetu njegovih fotona.    


Količina je – više ili manje fotona! Da li je moguće da su fotoni u obliku hetero-brzih talasa, da svaki foton nosi delić informacije? Niko nije uspeo da vidi kako se stvarno foton kreće, to dinamičko mišljenje je jedan hologramski zapis. Hologram je polarizovana svetlost, to su dve različito polarizovane svetlosti, i kada se hologramski zapis osvetli polarizovanom svetlošću, dobije se izvorna informacija.


To znači da, pošto je poznato da je DNK  jedan mogući generator infracevrenog svetla,  ona može da zrači monohromatsku svetlost. Postavlja se, u skladu sa tim, pitanje da li bi konstrukcija DNK mogla da čita hologramski zapisanu informaciju. DNK pomoću svoje svetlosti može da čita tu informaciju. Samim tim, možemo doći do zapažanja da su elektroni ti koji transportuju fotone informacije. Oni imaju električni potencijal i ponašaju se elektroneutralno. Foton putuje zahvaljujući činjenici da postoje «plus» i «minus» i predispozicijama neophodnim za putovanje izmedju «plusa» i «minusa». Sve ono što se prema pozitivnom i negativnom naelektrisanju ne ponaša onako kako se očekuje naziva se neutrino i ne može da prenosi informaciju. Znači, budući da foton putuje sa elektrona, onda nije slučajno što su ćelije na spoljnoj opni prema polu i prema jezgru polarizovane negativno. Onaj deo prema membrani od DNK je pozitivno naelektrisan.


Lakše će se dokazati šta virus radi sa ćelijom domaćina, nego šta jedan ili nekoliko elektrona čine u odnosu na DNK. I jedno i drugo je veoma interesantno, jer potvrdjuje da su fotoni nosioci odredjenog kvaliteta koji utiče na DNK. Taj makromolekul, znači, nije jedna mrtva stvar, čim može da reaguje na kvalitet fotona, okoline.


Znači, virus, kao nosilac zapisa, koji pomoću fotona emituje energiju i dovodi do promena u DNK ćelije i, uopšte, elektroni koji ulaze u ćeliju nisu samo nosioci neke energije, u smislu elektronskog potencijala. Sve se vidi jasno na nivou samog elektrona.


Poremećaj u prenosu informacija DNK, ne u samoj DNK nego u prenosu tih informacija, početak je rizika za rak. On, naime, predstavlja poremećaj ćelijskog transporta informacuje koji se očigledno odvija na istim principima, koristeći iste mikrofiziološke magnetno-rezonantne ili elektromagnetne sisteme prenosa informacija. Jer ovaj „katalog“ uzročnika sačinjavaju: benzen, hrom, virusi, zračenje, ultravioletni zraci, benzen, benzpiren, itd.


Svi ovi faktori, koji navodno hemijski deluju, imaju zajedničko to da se direktno nalaze svojom molekularnom strukturom na nivou mikroradijacije ili mikrofotonske radijacije DNK, koji postoji na nivou infracrvenog svetla, a ima jedan dodatni element informacija, na toj nosećoj infracrvenoj frekvenciji od ultravioletnih zraka i istovremeno emituje i jedno i drugo. Tako da je u jedinici vremena putem ultravioletnih zraka, moguće preneti mnogo više informacija.


U biologiji, do sada nisam naišao ni na jednu teoriju koja govori o značaju fotona za ćeliju. Govori se nešto malo o tome u oblasti fotosinteze, ali su sve ostale ćelije, anaerobne i aerobne, izuzete od ovakvih objašnjenja.


Dupla funkcija, nosioca energije i nosioca informacija, tajna je, verovatno, i za filozofska razmišljanja; o tome da li je energija ili nivo energije povezan sa kvalitetom informacije. Ukoliko stvari postavimo na ovaj način, na kraju se dolazi do zaključka da je, u jednoj skali, jača ona energija koja nosi kvalitetniju informaciju.


Informacija koja postoji pri vakcinaciji, da se razvije bolest, bakterija – TBC ili virus – poliomijelitis recimo, uništena je pre nego što se deportuje detetu, najčešće ili ipak odraslima. Sada se HIV-infekcijom vraća ta informacija. Veštačka konstrukcija, nazvana HIV, sadrži deo koji se zove „komplementarna informacija za aktiviranje starih vakcina“ kao tek dobijenih kod novorođenih beba.


Po tome bi vakcinisanje bilo uništenje informacija. Ako se javi informacija, onda nastaje borba odbrane „janičara“ koji su izgubili pamćenje i uljeza koji je pod punom svešću.


Nastaje rat kod HIV-a, pojačanom informacijom kuge (plus jedan ili dva virusa). Nije dovoljno da ta informacija dođe do ćelije, već mora da prodre u nju i nije dovoljno samo da prodre i da razori ćeliju i iz nje pošalje informaciju kako bi se stvorila odbrana najamnika koji štite agresora, a ne da brane organizam. Antitela su lažna odbrana! Lažna vojska!


Većina naučnika je smatrala da CD-4 receptori postoje samo kod T- limfocita (ćelija pomoćnika ili engl. helper cells), ali se ispostavilo da i praklice, sorabi. imaju isto ranjivo mesto Razmnožavajući se u ćelijama mikroba, virusi ih primoravaju da se ponašaju na jedan potpuno nov način. AIDS ima vrlo dugačak period bez simptoma.


 Za to vreme, organizam biva zatrovan toksičnim materijama, koje izazivaju malokrvnost i supresiju imuniteta. Pre nego što se HIV naselio u njima, praklice su se skrivale i kamuflirale u ljudske ćelije, a sada postaju neobično agresivne i kreću u otvorenu borbu protiv njih. Uzrok ovakve  promene ponašanja leži u činjenici da virusi, naselivši se u pramikrobima, remete njihovo prirodno stanje i primoravaju ih da aktiviraju rezervne mehanizme za preživljavanje. Slično se događa i pod uticajem hemijskog zagađenja ili zračenja.


"Bolesna" praklica iz stadijuma mirovanja prelazi u ameboidni oblik, prodire u krvne sudove i raznosi se po organizmu. Izlučujući toksične materije, praklice truju ogroman broj zdravih eritrocita i leukocita. Tako razoren imunitet ostavlja prostor da, čak, i infekcija koju bi oboleli ranije lako preboleo, ima fatalan ishod. AIDS se često završava rakom, što potvrđuje da, opšte gledano, imaju zajedničkog uzročnika.


U slučaju da se sida ne završava kancerom, nego nekim infektivnim oboljenjem, tada se stalnim izazivačima praklicama i HIV-u suprotstavlja neka od oprtunističkih infekcija (herpes, kandidijaza, toksoplazmoza, salmoneloza...), koja ih suzbija (ali ne i uništava).


Fascinantna promenljivost HI-virusa se može objasniti promenljivošću domaćina virusa. Budući bespolni jednoćelijski organizam, praklica se samooplođuje. Ona nema jasan broj parova hromozoma, stoga i ne prenosi ćelijama ćerkama, u potpunosti, sebi svojstvene osobine. Prilikom svake deobe, kao što je već objašnjeno, nastaju nove jedinke, predstavnice novih vrsta. Što znači da se kod jednog istog bolesnika, u raznim stadijumima bolesti, mogu izdvojiti različiti sojevi virusa, koji se međusobno razlikuju po količini i kvalitetu nukleotida, koji ulaze u sastav nukleinskih kiselina.


Kod oko 7% HIV pozitivnih ne dolazi do razvoja side, to su tzv. engl. "non – progressors" (non – progresori). Kod njih su praklice uspele da se odupru pokušaju virusa da se nastani u njima.


Brojni su i slučajevi onkološko-kardioloških bolesnika, što ne čudi, s obzirom da ove bolesti imaju istog izazivača. Kao što se od cistoidnih, pupećih oblika formiraju tumori, tako se od njih formiraju i trombovi u krvnim sudovima. Praklice ne napadaju samo krvne sudove, nego i glavni organ – srce. One stvaraju trombove, zadebljavaju i degenerišu srčani mišić, smanjuju njegovu sposobnost da se grči jer razlažu srčana vlakna na proteine – aktin, p-24 i miozni, p-17. Tokom emocionalnih ili fizičkih preopterećenja, oštećeni zid srca ne može da izdrži i puca tj. dolazi do infarkta.


Treba razumeti kopije kod side, a kod kancera tumorske markere. Recimo kod side, pacijent lepo održava 5,000 – 20,000 kopija, što je ispod granice detekcije, barem je tako bilo. Ako se serum-plazma drži na sobnoj temperaturi 3 – 4 h, broj kopija naraste na stotine hiljada. Ne kažem da se to radi namerno. Ali, pacijent se, onda uvodi u terapiju, koja nije zdrava. Znači, izvadi se krv, centrifugira, dobija se serum-plazma. A ko to tamo „poludi“ zbog čekanja 2 – 4h?


U suštini, izvadi se živa krv koja se bori sa virusima i koja se bori sa kopijama, koje nisu večne. Čak kopija ima mnogo manju snagu i mnogo kraće živi nego original. Ona ostaje neugrožena kad se krv izvadi, izolovana je od krvotoka, od svega što organizam daje, čime se organizam bori, u ovom slučaju protiv side. Kopije, ovako izvađene, dobijaju slobodu, nisu toliko ugrožene od celokupne odbrane organizma. Zato se na sobnoj temeraturi tako brzo množe. To nesavesni lekari koriste da bi uveli čoveka u terapiju, pa još kažu – Evo produžili smo ti život, u odnosu na prošli, toliki i toliki period! Nije tako! Sad je i sam period inkubacije i preživljavanja produžen.


Ali, postoji niz faktora koji se bore protiv kopija – od leukocita do autointerferona koji se produkuju od imunokompetentnih ćelija, do citokina, interleukina, hemokina, itd. Mi, dosad, i ne znamo i ne možemo da nasluitmo šta sve u organizmu ustaje protiv bolesti (Na Todoxinovom sajtu se nalaze i tekstovi o sva 3 imuniteta – materijalnom, vibraciono-talasnom i prasupstratu svesti). Mi znamo da, kad izvadimo krv, prebrojimo leukocite – ako je infekcija, povećava se broj, poraste sedimentacija... Ali, nisu samo oni ti koji se bore.


Čak i lična voda radi na uništavanju bolesti. To je stvar iskustva. Zašto je potrebno unositi puno tečnosti? To može da se objasni na razne načine. Iskustvo je pokazalo da je potrebno da se uzima mnogo, mnogo tečnosti zato što i lična voda utiče na uništavanje bolesti. Drugo, zato što krvotok izbacuje, čisti mrtve ćelije, mrtve mikroorganizme, sve ono što je „odradilo“ svoje da ne zagušuje krvotok, da ne zagušuje organizam. Onda, čišćenje limfe, čišćenje jetre – sve to treba da se radi da ni se ozdravljenje dogodilo mnogo brže.


Kardiovaskularna oboljenja, kancer, AIDS, dijabetes, skleroza, inzult i druge bolesti civilizacije imaju istog uzročnika, koji kao jedinka ne znači ništa, ali kao kolonija praklica, vođenih iskustvom koje se može meriti milijardama godina, može potpuno poraziti čovekove ćelije. Ljudske ćelije se množe u skladu sa potrebama organizma, pa je razumljivo da gube bitku sa pramikrobima, koji se, kao što je pomenuto, mogu množiti na više načina. U krajnjem slučaju, njihov broj raste geometrijskom progresijom (2, 4, 8, 16, 32....).


Sve je sporno. Ali, kad jednom postavite i saopštite dijagnozu kancer ili sida pacijentu, on je već psihološki oštećen. Tako bolest dobija mnogo veći prostor. Samo kod izuzetnih ličnosti, koje imaju veliku psihološku snagu, koje imaju veliku mudrost, koje su „mudre“ duše, „stare“ duše ili koji su posebni borci, jedno takvo saznanje će izazvati otpor i jednu ozbiljnu borbu protiv bolesti i može da dođe do izlečenja. Oni koji to nemaju biće blokirani od užasa i prepušteni stihiji. Bolest će ih „hipnotisati“ kao zmija otrovnica svoj plen.


Neophodno je verovati svom lekaru. Ako veruje lekaru, pacijent će mnogo pre da ozdravi i poboljša svoje  zdravstveno stanje, nego ako mu ne veruje. Ali, pre svega, lekar mora da bude mentalno zdrav i treba da bude dobar čovek. A to je danas retkost među ljudima.


Kad jedan organ postane neupotrebljiv, kad jedno fizičko biće postane neupotrebljivo, to je kao kad se pokvari aparat i ne može više da se popravi. Ljudi, zapravo, ne umiru od kancera, HIV / AIDS-a ili bolesti zavisnosti već od gubitka energije, neuhranjenosti, slabosti i propadanja koje prouzrokuju ova oboljenja.


Todoxinovi preparati imaju svojevrsno imunomodulaciono dejstvo, odnosno sposobnost da ojačaju imunokompetentne ćelije (specifične odbrambene ćelije organizma za svaku vrstu bolesti) i napune ih mikrobioenergijom (makrobioenergija je energija koju poseduje organizam u celini, a mikrobioenergija podrazumeva energetski potencijal svake ćelije).


Mitohondrije su ćelijske organele koje funkcionišu poput akumulatora i održavaju elektromagnetni potencijal ćelije na odredjenom nivou. Todoxin, svojevrsnom energijom lekovitog bilja, podiže i održava na visokom stadijumu mikrobioenergiju na nivou mitohondrija i na taj način ćelije postaju sposobne da se suprotstave izazivačima bolesti.


Todoxinova naučna grupa se bavila proučavanjem mikrobioenergije još od šezdesetih godina prošlog veka, zbog čega je često bila na meti napada tvrdokornih zastupnika zvaničnomedicinskih stavova, koji su mikrobioenergiju svrstavali  u sferu paranormalnog  i mističnog.


Ne znam kako su se ti ljudi osećali posle saopštenja da su Nobelovu nagradu za medicinu 1992. godine dobila dva nemačka naučnika Bert Sakmen i Ervin Neher, koji su uspeli da izmere mikroenegiju kanalića ćelijske membrane. Dakle, više nije bilo dileme, mikrobioenergija je prisutna u životu svake ćelije.


Propadanje organizma, koje se naziva kaheksijom, praćeno je gubitkom životne snage, težine, trošenjem mišićnog i drugog tkiva i invalidnošću i povezuje se sa oportunističkim infekcijama i prestankom rada nekih organa. Kaheksija se javlja kao posledica nenormalnog metabolizma ugljenih hidrata, proteina i masti.


Onda fotoni prosto izađu jer nemaju više šta da oživljavaju. A šta urade mitohondrije i sorabi? Ništa oni ostaju da žive. Njihova simbioza sa fotonima je večna. Oni su večno obasjani fotonima. A foton nije nešto najsitnije, ima i sitnijih struktura.


Sve je obasjano i prožeto fotonima – život na svim strukturama, segmentima, tačkama, čak i u vakuumu, vodi, lavi, etru, plazmi... Foton je osnova žive i „nežive“ prirode. On može da sadrži sve oblike postojanja poznate čoveku. Duša je najvećim delom fotonske strukture. Sve je obasjano, sve je prožeto i ispunjeno fotonima.


Šta je zapravo život tela, a šta život duše? Postoji nešto što je večito, neuništivo i što prelazi iz energije u materiju i obrnuto.


Fotoni su vrhunac u ovom trenutku, gornja granica do koje smo, u ovom trenutku, stigli u otkrivanju života. Ako su mitohondrije i sorabi fizički život, fotoni su život duše. Fotoni mogu da prelaze iz jednog stanja u drugog. Foton će uvek biti foton, ali kad foton prožme živi organizam, tj. organsku materiju, organska materija će postati živa.


Znači, ceo jedan živi organizam se pretvara u neorgansku materiju, da bi se onda opet transformisao, kao hrana, u organsku. Dotle će ti „faktori života“, koji su „ispod“ mikroorganizama, ostati živi. Jednostavno, oni su nepromenljivi, večiti. Mogu hiljadama i stotinama hiljada godina da budu zarobljeni u kamenu, pesku, vodi – bilo gde i na bilo koji način i da ponovo daju život nekoj neorganskoj materiji.


Mi smo, znači, ne kao organizmi, ne kao planeta, nego kao ceo svemir – zagnjureni, utopljeni, prožeti svetom fotona. I to jeste život. Da li će sad na nekoj planeti da se stvori život isti kao na Zemlji ili vrlo sličan, zavisi od nekih drugih uslova.


 Na ovoj Planeti su živeli i organizmu kojima nije bio potreban kiseonik, živeli su i organizmu kojima nije bilo potrebno sve ovo ili ono, ali da li su to bila inteligentna bića? To teško možemo da tvrdimo. Ne može jedan dinosaurus da bude inteligentnije biće od jednog slona. A slon nije kreativan. Znači, ono što je specifično za čoveka, među tim svim živim bićima Planete, to je kreativnost.


Čovek ima potrebu da stvara, nijedno drugo živo biće ne stvara. To znači da on prima od tog duhovnog sveta, od sveta mudrosti, velike mudrosti. Prima neki svoj deo od tog sveta koji stoji iznad fotona, koji još nismo imenovali, ni otkrili. Zato kažemo da je naduhnuto Bogom, da je slično Bogu, da nije Bogoliko u onom smislu da bi imalo oči i nos, nego ima svoju čistinu u onoj svojoj duhovnosti.


Kako do te suštine, do te duhovnosti, do inteligencije? Lako, mozak stalno „ćereta“, ove ćelije rade ovo, one ćelije ono – to je tačno. Ali, to je samo mehanizam, samo aparat, preko koga se ostvaruje zamisao. Ali reč „zamisao“ se mora prevesti na ljudski jezik. Viša zamisao tog nebića. tog sveopšteg, to je kao svest zagnjurena u život. Znači, nešto što je u ovom trenutku sasvim neuhvatljivo.


Nauka će, stepen po stepen, koračić po koračić, doći jednog dana i do tog otkrića. Sve će da razreši fizika, hemija, astronomija. Nije to velika tajna. Tajna je u tome što čovek još nije stigao da je otkrije, da je razreši, ako to može da se nazove tajnom. Tajna je u nemoći čovekove tehnike i dostignuća. Ovo je vek velikog skoka. Taj skok se već dogodio u XX veku, a u XXI će biti prava eksplozija. Znači, ovi sistemi komunikacije, ove čarolije, u suštini za prošli vek, bile su vezane za čistu čaroliju, takve ideje i bajku. Ove čarolije će nas brzo dovesti do novih vrata pred kojima ćemo da stanemo i pred kojima ćemo već da znamo daleko, daleko više.


Utopljeni smo u fotone, I naša duša, uprošćeno gledano, sastavljena je od fotona. Nije ona baš tako jednostavna i prosto sastavljena od fotona. Ali, možemo reći da fotoni duše predstavljaju indukcioni element (snagu) duše. Znači, nešto što omogućava koheziju cele ličnosti, celog bića (stari narodi su verovali da svaka biljka ima dušu. Bili su u pravu. Mi samo te duše ne razumemo. Ali, Buda je komunicirao sa biljkama i životinjama).


Mi samo te duše ne razumemo, nemamo mogućnosti. I ako znamo da biljke reaguju na pažnju, reaguju na zanemarivanje, na oprezno i dozirano zalivanje. Ako se zaliva sa ljubavlju, ona oseća, ona odgovara i pokazuje svežinu na lišću i brže raste. A da ne govorimo o životinjama.


Buda je napravio filosofiju. On je, da kažemo, napravio sistem, tj. otkrio sistem svojim intelektualnim spekulacijama, intuicijom, iskustvom i mudrošću. Stvorio je jedan filosofski sistem egzistencije na svetu. Nije prošlo duže vreme od dve generacije, i od toga je napravljena religija i uvedeni razni rituali, na koje Buda nije uopšte mislio.


Ali, koliko budista ima više od hrišćana? To je jedna dominantna religija. Hrišćanstvo preovlađuje na tlu Evrope, Amerike i Afrike, ali je hrišćana manje od budista. Muslimani su tu negde.


Religija je potreba čoveka da se uhvati za nešto jer se oseća uplašeno, bespomoćno i usamljeno u svetu. Svet želi da pretvori nešto u Boga, da mu se moli. Najvažnija je iskrena molitva. Ona stvarno deluje. Čovek na taj način traži vezu između duhovnog sveta, nevidljivog, i fizičkog sveta. Iz duhovnog svemira izvlači snagu, izvlači pomoć i sve što mu treba, ako stvarno veruje u to u šta veruje. Nije važno da li je musliman, budista, hrišćanin, paganin, neki „divljak“.


Sve to, naravno, pomaže, pomaže svaka čudotvorna ikona. Na nju se prosto „nalepilo“ sve ono što su ljudi, moleći se stotinama godina, na nju „izlili“. Takva svetinja stvarno pomaže. Mešanjem fotona, svojih fotona, koje čovek „izbacuje“ na ikonu i onih fotona koje prima sa ikone, on tu ustvari „snaži“ i dolazi do rešenja uz pomoć odgovarajućih fotona koji su njemu neophodni i koje „izvlači“.


Svako od nas treba da se seti koliko se puta u životu stvarno molio. Kad osetimo da smo „izašli“ iz sebe, ne bukvalno, nego kad se potpuno predamo nekakvom osećanju, spiritualnom osećanju bliskosti. Ja mogu da kažem da mi se to dogodilo 5 – 6 puta, dakle vrlo malo jer sam malo puta imao potrebu za tim.


Za takvo „stanje“ je potrebno dosta vremena i koncentracije. Jedan od hiljadu ljudi to stvarno duboko iskreno doživi.


Verujem da među Jevrejima ima mnogo više takvih pojedinaca, nego kod drugih naroda. Kad oni dođu do Zida plača, stvarno imaju za čim da plači. Jevreji su narod sa enormno velikim iskustvom ugroženosti i straha.


Vekovima se delila i još uvek se deli tuga. Tako isto, i pred čudotvornim ikonama. Kada imamo jednu ikonicu, recimo, kupljenu u prodavnici na pijaci, možemo svojim srcem da je osveštamo.


To nisu iluzije. Iluzija je samo put kojim se došlo do toga. A zašto se došlo? Čovek je stvarno mali, jadan i bespomoćan i uplašen, dirigovano uplašen (razni filmovi, popularno pripremljeni, o smaku sveta, ratu svetova. To je Tesla mogao da izazove, pošto je izazivao električne eksplozije i požare sa kraja na kraj sveta).


Zloupotreba crkve se organizuje ne pričama sada o crkvi, ne pričama o politici, ne pričama o istoriji, ni o čemu od toga. Ide se na čisto religiozna osećanja i na kraju, kojim putem čovek dolazi do spasenja – kroz molitvu ili dolazi do pomoći kroz molitvu.


Mi smo u toj meri opterećeni religijom i Bogom, da ne možemo da shvatimo šta je osnovno u tome. I Bog i svet su jedno božanstvo koje uključuje i sve fotone i sve sorabe i sve mitohondrije i sve što postoji u vazduhu i sve što postoji u vodi. Sve je prožeto tom velikom energijom koju nazivamo na razne načine i koju gledamo raznim očima.


 


Kad jedan primitivan narod gleda Boga u suncu i on ima isto toliko pravo koliko svaka druga, nazovimo je viša, religija.


 


Možete preuzeti Engleski Francuski Nemački